Bioradiestezija
Zlatko Kalajdžić

 

Radiestezija je veština koja je proizašla iz čovekove želje za poboljšanjem uslova života kroz posmatranje i moguću transformaciju različitih vibracija, odnosno „čitanje” informacija i praćenje energetske razmene na različitim nivoima. Ona proučava odnos čoveka i njegovog okruženja, a u širem smislu obuhvata sve oblasti i nivoe unutrašnjeg i spoljašnjeg života čoveka, kao i Postojanja u najširem smislu. Sa energetskog stanovišta to je mogućnost posmatranja, registrovanja energetskih tokova i njihove promene.

Čovekov osnovni zadatak je da prvo spozna sebe, svoju suštinu i svoje okruženje. Ovde nam Radiestezija može biti od velike pomoći, kako u praktičnom radu i promenama, tako i u onom unutrašnjem, suptilnom preobražaju u Novu, kreativnu, svesnu i slobodnu individuu.

Radiestezija egzistira, najverovatnije, na ovaj ili onaj način, kroz različite forme i metode rada, koliko i sam čovek. Kroz različita vremena su se razvijale i raznovrsne teorije o tome šta je i kako se odvija komunikacija viskom, rašljama ili nekim drugim radiestezijskim priborom. Bilo je reči o elektro polju, magnetnim talasima... Jedna od postavki čak tvrdi da je pribor onaj koji daje informacije (vrbove rašlje reaguju na vodu jer izrastaju iz nje, visak „kaže” da se radi o...). Na kraju se došlo do zaključka da je to visoka energetska komunikacija koja nije vezana ni za prostor ni za vreme. Savremena dostignuća teorijske i praktične nauke, posebno matematike i fizike, pa i biologije, sve više potvrđuju ovaj stav. Spomenimo neke. Teorija holograma: svaki, i najmanji deo jedne celine u sebi sadrži energetske informacije o svojoj celokupnosti, podrazumevajući i interakcijske odnose sa okruženjem. Zatim, tu su i saznanja o prirodi materije i energije, prelaska jednog stanja u drugo i međustanja koje je čista informacija, potom otkrića o prirodi svetlosti, prenosu informacija i drugo. Ili kloniranje: iz jednog delića tela (a koji sadrži sve informacije) moguće je reprodukovati ceo „istovetan” organizam.

Treba znati da čovek komunicira sa svetom – sa svojim okruženjem – svim svojim nivoima, celim biopoljem. To znači da MI komuniciramo, a radiestezijski pribor nam je u tom slučaju samo merni instrument. Mi smo radio aparat, a radiestezijski pribor je tada kazaljka, koja na skali pokazuje frekvenciju na kojoj se trenutno nalazimo. Mi imamo ulogu „antene” dok je visak pokazatelj. Zato je pravilno reći „komunikacija viskom” a ne, kao što je uobičajeno, „komunikacija sa viskom”.

Događa se, praktično, da se naša aura preliva sa ruke preko konca i obuhvata visak koji tada predstavlja našu produženu ruku. Ovo je moguće videti, pogotovo one najgrublje, najgušće slojeve aura fizičkog i eteričnog tela. Naša usmerenost na određenu vibraciju u tom trenutku, naravno, uz poštovanje usvojene procedure komuniciranja i dobijanja informacija, dovodi do toga da se vibracije prenesu do naše ruke, a preko nje do viska koji će svojim otklonom pokazati traženu informaciju.

 

Zlatko Kalajdžić, Ekologija svesti – Bioradiestezija, Beograd, 2002.