Brisanje vampirskih modrica
Nikodije Spasić

 

Sneg zabeleo planinu, hladnoća se uvukla u kuću, ni šporet ni kamin ne mogu da je zagreju. Greje me jedino gledanje u vatru i kuvana rakija na žaru. A raduje svačiji dolazak iz osamnih kuća. Tada nabacam krompir u pepelište i narežem suvo meso i slaninu, iznesem beli luk i ljute papričice, pa pričanjem i slušanjem nastojim da što duže zadržim goste pored panjeva i jelovih grana. Plamtenje održava sjaj varnica i dim koji se izvija iz dimnjaka, kao znak da u gorju još uvek ima života.

Reči zagrevaju dušu, a um očekuje da čuje ono nepoznato od neke misli već zaboravljenog sećanja. Tako jutrom, da osvojim dan, čekajući Sunce, a kad se primakne noć i toplota postane prisutna od izgorelih bukovih i hrastovih cepanica razgovor se dotakne i tame noći i neobjašnjivih zbivanja.

 

Svako je usamljen u svojoj kući, pa želi kod drugog da ode i ispriča mu svoju muku. Mnogo puta sam gledao ženu, prostonarodnu, kako se nedeljom okiti niskom bisera i obuče sve najlepše što ima. Šest dana se pojavljuje u istom izgledu, u mnoštvu zimske odeće, kožuha i vunenih čarapa, a kad dođe dan odmora toliko je drukčija da se uvek zadivim kako je vitka i privlačna kad skine sa sebe dugi zimski kaput. Tad zasja u crvenom džemperu, ispletenim njenim rukama, i suknji od sitnog somota.

Kad je upitam kako podnosi zimu odgovori mi da nikad u životu nije bila bolesna, ali sada ne može da objasni što joj se dešava. Ima neko vreme kako se budi sa bolom u grudima i oseća da je biser davi. Sklonila je cvetnu maramu sa grla i pokazala mi crvene pečate oko vrata.

U početku sam pomislio da ju je muž „malo” davio u nastupu ljubomore jer sam ga više puta viđao kako povraća, idući putem, ali mi je ona odvratila misao kad mi je pokazala modrice i po grudima do kojih on odavno nema pristupa.

„Osećam se umorno” rekla je. „Kao da me je nešto morilo svu noć, kao da mi je krv ispijena.”

Tad sam joj rekao ono što sam znao.

„Kad se žena probudi sa crvenilom oko vrata i bolnim pritiskom na grudima to jedino koren bljušta* zna otkuda potiče. Tada on izroni iz zemlje i zove namernika da ga izvadi i kaže mu da ga okači na kuku da postane kukovina za utamanjivanje vražjih otisaka.”

Nije me razumela. Odgovorila mi je da nikad nije čula za bljušt, još manje za kukovinu, kako ga neki zovu. Pitao sam je da li se nekada pričalo u njenoj staroj kući da se neko od njenih povampirio za vreme života ili posle smrti. Prisetila se da je bilo takvih slutnji, ali da niko od njenih nije stradao od vampirskih noćnih dolaza.

 

Uz vatru i grejanu rakiju, dok je napolju padao sneg i duvala košava, udarajući svojim nečastivim silama o kuću, ispričam ja svojoj gošći kako sam u Topolovniku kod Velikog Gradišta čuo da se neki teški ljudi, što samo mrko gledaju, uvampire još za života, pa plaše osećajne duše svojim prividnim moćima. Kad sam bio mlad, ispričao mi u tom vlaškom selu Ljubomir Janković (71), povampirio se jedan čovek u našem selu. Iza njega je ostala velika familija. Taj je u gluvilo na sve nasrtao, a najviše na oženjenog unuka. Pozove ta kuća mene u pomoć, ali ja nisam mogao ništa da učinim, osim da teram vampira sa upaljenom lampom. Posle se dosetim da odem kod vračare da od nje tražim pomoć. U Topolovniku je u to vreme živela jedna stara Rumunka kod koje je narod išao da traži spas od raznih nevolja. Ona je imala odgovor na svako pitanje, pa je umela i da tamani vampire. Naučila je ukućane vampirskog čoveka da iskopaju malo zemlje pored njegove krstače kad u selu bije grom, jer on tad miruje i ne sme napolje da izađe.

„Tu zemlju da baciš u Dunav pored Kisiljeva” rekla je „i da posle ideš niz reku i da se ne osvrćeš dok ideš kući.”

Čovek je poslušao babu, ali je od straha zaboravio njen savet i okrenuo se kad ga je vampir pozvao po imenu. Tako je propalo bacanje zemlje u Dunav. Vampir je nastavio da se pojavljuje u kući, lupa drvene stvari o plehane i pečati unuka sve dok im neko nije rekao da unesu bljušt u kuću. Kad je vampir sledeće noći video da na mladićevom vratu više nema crvenila toliko se prepao da je napustio vlastiti grob i utekao u napušteno groblje pored Dunava.

 

Ovo pričanje toliko je zaplašilo moju gošću da nije smela ni da se pomakne s mesta. Kad sam ubacio novu cepanicu u kamin vrisnula je i pala s tronošca, a žarne iskre razletele su se iz vatre i zasvetlele u njenoj kosi. Naleti košave obrušili su se s hukom o vrata kuće, na banderi su se dodirnule žice, nestalo je svetla. Čuo se jedino njen vrisak, dok je pokušavala da otrgne maramu koja se zategla između stola i njenog vrata.

„Vampir, vampir!” vikala je, pružajući ruke prema meni.

Utišala se tek kad sam upalio baterijsku lampu sa neonskim svetiljkama. Trebalo mi je vremena da je uverim da u planini nema vampira i da oni ne idu po ledu i studeni. Bila je naizgled potrešena, i vikala je i smejala se. A kad je legla na postelju, da obrišem kukovinom njeno crvenilo, rasekao sam još neosušeni bljušt i njegovim sokom premazao joj grlo preko bisera. Tek tada je odahnula.

Po mraku nije smela da se vrati kući, a meni se nije izlazilo napolje, jer nisam baš bio uveren da vampiri ne hodaju planinom. Često sam oko kokošinjca viđao neke nejasne tragove. Morala je da sačeka muža da se vrati sa lovne čeke i donese meso srndaća, ustreljenog u zasedi.

Jutrom je poranila na kafu i grejanu rakiju. Grlo joj je bilo belje od bisera.

„Čuvaj onaj koren za mene” rekla je. „Ako me opet pritisne vampir da znam čime se leči od njega...”

 

U Jagodini, Serbia, 2. marta 2005.

 

* Bljušt ~ Tamus communis L. – Dioscoreaceae