Čime se pere mutna voda
Nikodije Spasić

 

Mutna se voda pere bistrom, a kad dođe smrtni dan u kući svi se pitaju čime se pere mrtvačka voda. Ponegde je u Serbiji sačuvano nasleđe pretka da se u posebnoj posudi potopi koren Broća*, posečen na više delova, i kuva dok se njegov crveni sok razlije, pa se njima operu ruke pre no što se pokojnik okupa toplom vodom. I kad se mrtvačka voda prospe na negazno mesto, ruke se tri puta operu crnilom Broća, što se smatra zaštitom od prenosa smrtne boljke onog koga sahranjuju na onog koji ga je poslednji video u nagosti tela.

Po magiji bilja, crvena boja je prisutna u tom obredu i time što se pokojnik pokriva crvenim čaršavom, a uz noge mu se stavljaju crvene čarape od pletiva bojenog Broćem. Crveni konac se zaveže namrtvo onoliko puta koliko ima ukućana, da se umire po redu, da mlađi uvek starijima podižu spomenje na kome će svoja imena da upisuju.

 

Kad se pomene crveni konac, obično se misli da je neko nekome nešto nabacio da svoje nevolje prenese na tuđu kuću. Niko se i ne pita otkuda je taj konac, otkuda mu crvena boja, zašto je zavezan na mrtvi zavezak. Otkuda mu snaga da stvori magiju tamo gde je ostavljen da počiva u potaji.

Crveni konac isprede se od bele vune, pa se upreda tri puta i boji sokom Broća od jedne do druge ponoći u mutvaku u kome se ništa ni po danu ne sluti. Kad se izvadi iz drvene posude i okači na drvene čivije da se suši u tmini, gde Sunce ne vidi, vetar ne duva, gde baba ćutanjem romori, čeka se vreme da se nad tom kućom oglasi noćna ptica. Po iskustvu i znanju starica samo takav nabajan konac može uz basmu da zavezuje i odvezuje svačiju sudbinu.

Crveni konac koji nije stvoren ovako kako je zapisano nema magijsko delovanje, pa oni koji ga nalaze jutrom pred svojom kapijom ili na pragu ne treba da strahuju.

Nevolja je u tome što niko ne može da prepozna obroćen konac. Kao zaštitu oni nose koren Broća zasečen unakrst. Oni koji ne veruju u magiju bilja prepuštaju se nedaćama te uvek samo uzdahnu i kažu: „Tandara broć. Od sudbine ne može da se pobegne.”

 

Broć je poznat pored Zapadne Morave i kao magija za izbacivanje kamena iz bubrega. Kad svi čajevi zataje, te se pored peska u čoveku nataloži i malo kamenje, onda se popije obajen crveni sok iz njegovog korena i umiri na dasci dok bolesnika ne probude bolovi oštri kao noževi i fijuci bičeva.

U takvom stanju nalazio se jedne noći sam u svojoj kući neki bogataš okružen lopovima. Tražili su od njega da im oda skrivnicu blaga. Nisu palili svetla pa jedni druge nisu videli, ali kada je vođa družine osvetlio baterijskom lampom čoveka koji je nezemaljski jaukao, svi su se prepali od njegovog izgleda. Lice mu je bilo crveno kao krv a suze od jauka slivale su mu se niz obraze kao krvavilo iz posečenih očiju.

„Vampir, ljudi!” povikali su lopovi i razbežali se po šumi iza kuće.

Svađajući se oko vampira, da li postoje ili su izmišljeni, odlučili su da se vrate u kuću jer im se nije odustajalo od tuđih para i žeženog zlata.

Naišli su na tišinu. Bolesnik je mirovao posle napada bubrega iz kojih mu je sok Broća izbacio kamenje. Sada mu je i postelja bila crvena, crvenele su mu se i obnažene noge. Kad ga je jedan od lopova zasekao sekiricom preko kolena iz mesa je izronila crvena kost i opet je povik „vampir, ljudi!” razjurio noćne razbojnike.

 

I danas žene koje imaju bolno i neredovno mesečno pranje traže olakšanje u napitku spravljenom od vina kuvanog sa korenom Broća. U toj vrelini sudaraju se dve crvene boje pa zajedno otvaraju puteve zastale krvi u bolnoj ženi.

Ovo je ispričao čovek koji je dva puta u svom veku, i na Istoku i na Zapadu, sreo žene sa sličnim nedaćama. Dok su imale muškarce pored sebe, živele su bez bolova, a kad su ostale same, suočile su se sa tajnama tela koje ranije nisu poznavale. Ona sa Istoka, Rumunka iz Vršca, jadikovala je za mužem u zatvoru, a druga, sa Zapada, posle životnih razočaranja nije htela da pogleda ni jednog čoveka. Svi su joj bili mrski. Za sve što joj se događalo u životu drugi su joj bili krivi. Muškarcima se dopadala i svi su hteli da se igraju sa njom, ali ni jedan nije hteo da je ženi. Bojali su se njene varljivosti.

I jedna i druga pile su crvenilo vina i Broća. Vrščanka je vremenom usaglasila svoje cikluse jer je, pored muža na robiji, shvatila da postoje i prijatelji na slobodi, a žena sa Zapada pokušala je da se zaljubi u čoveka koga je umolila da zajedno piju vino magijske biljke. U prvo vreme on je bio spreman da sve učini za nju, ali njeno vino nije imalo ukus njegovog pića. Nekuda se izgubio posle izvesnog vremena, a ona se zadugo pitala zašto je ponovo ostala sama kad je u svemu bila iznad njega: i po lepoti i po dobroti duše. Crvenilo Broća otvorilo je put crvenila njenog tela, ali njena umilna duša nije mogla da se umilostivi čoveku koji nije poznavao magiju bilja.

 

U Jagodini, Serbia, 15. februara 2005.

 

* Broć ~ Rubia tinctorum L. – Rubiaceae