Đavolasti nestašluci Crnog Anđelka

Nikodije Spasić

 

Pričaju Srbi da je najveći nestaško u njihovoj zemlji Crni Anđelko. Kad se on negde umeša i naumi da nekome zasmeje sudbinu onda sve ispadne naopako od očekivanog. Zbog njega mnoge prosidbe se ne završe svadbom, a na zakazana venčanja nikad ne stigne mladoženja. Dešava se da neveste otme neko drugi ili one same pobegnu za trećeg u nepoznato i tamo zauvek izgube svoje ime.

 

Ove zime Crni Anđelko se poigrao i sa mojom samoćom u Planini. Prvo je pokidao telefonske veze, pa je zaledio dovod vode, nalete košave usmerio na kuću, omeo prijem tv slike, zadimio kamin, a preplitanjem žica na banderama svaki čas me ostavljao u mraku. Negde u gluvo doba, kad je sve počivalo u belom nevidišu, poslao je u kokošinjac divlju mačku, da mojom živinom zasiti nezasitu glad.

 

Jutrom petao nije zakukurikao, ni kokoška nije zakokodakala. Bez ptičjeg gripa, stravni prizor krvi i raščupanog perja ostavljao je prizor pomora i propasti. Na Poklade sekira je blistala na panju. Nije imala pticu za žrtvu.

Sav dan razmišljao sam koje čini da bacim na divlju mačku. Nijedan lovac nije hteo da je čeka u zasedi. Pravdali su se da su ti naši risovi najopasnije zveri u šumi. Vide u mraku, zubi im krvoločni, kandže otrovne. Ako ih čovek goni, ni njemu ne ostaju dužne.

Na kraju sam razbacao oglodane kosti oko kokošinjca, razglavio gvožđa za hvatanje vukova. I to je bilo bezuspešno. Crni Anđelko je pojeo što je hteo, jer mu je noćno jedenje uvek najslađe, a kljuse je sklopio i odvukao u jazbinu.

 

Prisilna večera

Kad sam se posle dužeg boravka u Planini vratio u grad, noseći u sebi miris snažja i zanosne tišine šume, zatekao sam hrpu pisama čitateljki mojih pripovesti objavljenih na sajtu NarodnaMedicina.com i svojih knjiga tajanstva. Većina ispovesti opisivale su da ih neka nevidna sila napada, da im otima osmeh i guši raspoloženje, da svakim danom, sve više, gube radost života.

„Čim izjutra pođem na posao” žali se radnica iz Sombora „sapletem se o nešto na pragu, na ulazu u fabriku okliznem se pred kapijom, a koleginice za mašinom gledaju me kao da me ne poznaju. Kad se vratim kući i stanem pred ogledalo vidim da to nisam ja; lice mi ubledelo, oči usahle, srce mi podrhtava, hoće da iskoči iz grudi”.

Po njenom zapisu, sa svima u kući muku muči. Ćerka jedva nešto jede, zna samo za kuću i školu, ne izlazi iz svoje sobe. A sin, debeljuca, jede i jede, i uvek je gladan. Kao da onaj nevidljivi grabi hranu iz njegovog tanjira, a njemu ništa ne ostavlja. Naveče dečak izađe napolje da se poigra, ode na igrice, poseti nekog drugara, a kad se vrati još s vrata pita ima li šta da se jede.

A muž sve nešto na brzinu; ode negde, ni reč ne kaže, nikad se ne zna kad će kući da se vrati. Prilegne, pa se probudi. Tumara po kući, prazni šerpe i lonce, stalno govori kako mu nečastivi otima kašiku, pa jede više od njega. Oseća kako mu se prevrće po utrobi, ispija mu i ono što je uspeo da otme od njega.

 

„Sve što zaradim” piše radnica iz Sombora „ode na hranu, a nje nikad dovoljno. Pitala sam neke žene kako je kod njih, a one ćute, kriju svoje nevolje. Samo mi je jedna rekla da se i njoj nečastivi uvukao u kuću. Budio je njenog muža i nju je prisiljavao da jedu noću. Nije mogao sam da obeduje, pa je njih dvoje uzimao u društvo da satire hleb i meso. Nju je kasnije neka žena naučila kako mislima da ga otera na tuđu stranu, tamo gde se brašno prosipa, a na bačenim kostima ostaje i meso.

Po njenom zapisu to se dogodilo noću kad su ona i muž skočili istovremeno sa postelje kao da ih je neko glasno dozivao. Kad su legli da spavaju vezali su se tako jako da nisu mogli da ustanu. Sedam noći branili su se od nečastivog, dok on nije toliko izgladneo da je napustio njihovu kuću i otišao da sebi traži druge noćne gladnice.

 

Blaćenje tuđih kuća

Od svih pisama posebno je uzbudljiva ispovest žene koja ne krije svoju zavist i pakost prema drugima u naselju. Nije ni ružna ni sirota, ni srećna ni nesrećna, a opet ne može da se pomiri da neko ima više i lepše od nje i da poznaje ono što je njoj nepoznato. Najviše joj smeta kad drugi pričaju, a ona mora da ćuti, jer joj se ništa u životu ne dešava, pa i nema o čemu da priča, osim da pominje ono što se tamo nekome dogodilo.

O njoj niko ništa nije govorio. Kao da nije živela u tom naselju. Iz nekog neobjašnjivog razloga muškarci su strahovali da se kače sa njenom senkom. Zato je ona odlučila da se poigrava sa tuđim kućama i prati da li odista svojim zlim mislima i krivim postupcima može da izmeni nečiju sudbinu, onu što suđenice na rođenju nekome određuju.

U vreme sunčevog zalaska stajala je ispred kuće šarenice, zamišljala kako se kapija otvara pred njom, a ona ulazi u odaje u kojima je tajno dočekuje vlasnik bez žene. Taj je uživao ugled đavolastog veseljaka. Nije se udvarao ženama. Samo ih je pitao. Čim neku upozna, odmah je pozove kod sebe na kafu. Iznenađene, žene su ga uglavnom „hranile” onim što se ne jede, ali bilo je i onih koje su se isprva nećkale, pa bi na kraju ipak otišle tamo da vide šta ih to čeka što nemaju kod svoje kuće,

„Od deset dve pristanu” tvrdi on i danas.

 

A ženu, o kojoj je reč, nikada nije pitao. Sve mu se činilo da ona ni caru ne bi dala. Zato se uveliko iznenadio kad mu je ona jedne večeri sāma zakucala na vrata.

„Ja došla” rekla je. „Priča se da si svaku pitao, samo mene nisi. Zar sam ja najgora?”

Čovek nije predosetio da je ona okrenula list svog života, pa je zaredila po selu. Njemu je pripala čast da bude prvi. Ali kad je okusio osetio je neku gorčinu, kao kad je prvi put zagrizao oskorušu. Sav se potresao, zanemoćao je i nije mogao da je obljubi. Posle je stalno nasrtao na nju. bojao se da ne ispriča njegovu bruku. Preklinjao je da ga opet poseti, da se uveri da li je njena magija jača od njegove.

 

„Daću ti sve što tražiš” obećavao je.

„Meni je dovoljno i malo blata iz tvog dvorišta” rekla je ona, smejući se.

Čovek se začudio. Nije znao zašto to traži. Ali kad se po selu proneo glas da je neko sve kuće obeležio blatnim belegom, shvatio je da je njegova žigosana dva puta, a da se izdaleka činilo da ni traga nema na njoj.

 

Tako je zamišljeno bacanje čini otkrilo nemoć čoveka koji je neprestano ponavljao da je iskusio i žene o kojima su drugi samo sanjali. Vremenom je utihnuo, jer je shvatio da su tuđe misli, kao i reči, pogubne za svakog kome se namenjuju, iako se vlastite čini stvaraju bez igde ičega.