Ogrevak kuće izgrevak života
Nikodije Spasić

Čovek koji je živeo u seni nikada se nije smejao dok se nije preselio na sunčanu padinu okruženu poljskim cvećem, šumom Drenića i Mečje Leske

 

Jedan od čudesnih ljudi koga sam upoznao, istražujući magiju bilja, bio je čovek bez osmeha. Kad je odlučio da napusti gradsko stanište odlutao je visoko u Planinu i duboko u nepristupu klanca sagradio sebi drevno prebivalište za leto i zimu.

Njegovu brvnaru skrivalo je šumsko drveće, Bukve i Hrastovi, i gusto rastinje. Čitava okolina počivala je u seni, u tami do koje ni sunčevi zraci nisu dopirali. Bolovao je od svega, bojao se od sveta, izbegavao je susrete, bežao od zveri. Jedino je sa pticama govorio. Budio ga je njihov poj u osvit zore. Pevale su mu po danu u žbunju, huktale noću u šupljinama truležnih stoletnika.

 

Ko nije u stanju da poveruje u čudesni život ovog čoveka ne treba dalje ni da čita ono što je zapisano.

Od vremena u kome je ostao bez igde ikoga povukao se u divljinu; činio je samo ono što je njemu samom padalo na um. U kući je čuvao bilje Trojstva Duhova Prirode. Ono mu je bilo jedino božanstvo. Pred njim je dozivao sebe.

Jedne noći dalo mu se u san da se leči zagorelom vodom u kojoj se kuvala strugotina od godova najdebljeg drveta koje ugleda posle buđenja. Sedam dana oduzimao je život ispucalom Hrastu. Čim ga je oborio na zemlju prekrstio se, moleći ga za oproštaj. Od sve vere koju je imao u gradu preneo je u Planinu samo poimanje Krsta. To ga je podržavalo podjednako snažno kao i gledanje u Trojstvo izabranog bilja.

Napolju je naložio vatru od suvih bukovih grana, uzdigao nad njom bakrač gorske vode; čekao je da uzavri, i nestane, a strugotina se pretvori u melem. Kako će taj snevani svelek da mu izleči boljke nije znao. On se već dugo uzdao jedino u čuda koja su se ostvarivala u Gori.

 

Sedam dana je trošio melem zagorele vode, a kad je minula nedelja posvetio se lovljenju Sunca. U Planini sve mu se događalo u znaku sedmice, zbiru brojeva kojim se Serbi krste prstima i čekaju najavu godišnjih doba. To znanje niko mu nije odao: sāmo mu je palo na um dok je jednom u odbegloj varoši precrtavao brojeve igara na sreću.

Tada je prvi i jedini put imao dobitak i ne sluteći da će već sutra biti na gubitku voljene osobe.

Vazda pod senima, ponedeljkom je brao cveće nalik Suncu: nevinu Belu Radu i Oman ljubavnika, zatvarao ih u providnu posudu i ostavljao na polici da mu obasjavaju tamu i greju kuću kad se drveće u ognjištu pretvori u pepeo.

Bela Rada sećala ga je na devojku bele kose i planulog lica koja je otišla od njega kad je pronašla travu Milovanku i njom zadobila drugog čoveka, čije je lice sjalo kao nasmejano Sunce. On nikada nije živeo u seni. Kuća mu se nalazila na čistini brda nad gradom. Sunce sa istoka prvo je osvetljavalo njen prag, krov i dimnjak. Svi ukućani bili su nasmejani. U njihovom ograđu s proleća se šarenilo rascvetano drveće, od ranih Trešanja do poznih Krušaka. Dok je ulicama narod išao u džemperima, oni su nosili košulje kratkih rukava i umivali hladnom vodom sa česme, a nikada nisu brisali kapi sa lica.

Iz tamnog klanca Planine čovek se uspinjao na uzdiglu stenu i stavljao na nju čabar da u njega nahvata kišnicu, da na površini vode ulovi lik Sunca i upije njegovu toplotu u prohladnoj tečnosti. Morao je da hoda daleko odatle da ubere bilje, procvetalo posle topljenja snega, i potopi ga u vodu, da zamiriše gorskim opojem.

Posle sedam dana lovljenja Sunca umivao se jedino Ljubičicama i Drenom, jedino belim i žutim cvetićima, nadajući se da će da povrati osmeh svog lika i unese radost u svoju Dušu.

 

Čovek koji je živeo u Planini nikada se nije smejao u vremenu samoće, bez voljene i milovane žene, sve dok se nije preselio na sunčanu padinu okruženu poljskim cvećem, šumom Drenića i Mečjom Leskom. Kad sam ga upoznao na tom mestu rekao mi je: Ti nisi na ogrevku, ti si na zalasku.

„Života?” upitah, verujući da me procenjuje po sedokosoj bradi.

Ne, već kućišta nastavi on. Moji stari su se zakućili na mestu koje obasjava Sunce od izlaska do zalaska.

Zatim mi je ispričao kako je dugo živeo u klancu, ne želeći da se nastani na roditeljskom trlu zbog pričanja o hajdučkom prokletstvu, ali nije mogao da opstane pod senima. Šta sve nije činio da povrati osmeh i izgna iz sećanja Milovanku, proveravajući koja je magija bilja uspešna, a koja se ne ostvaruje onda kada je čovek priziva.

Obnovljena zidanica pod Mečjom Leskom nije imala podrum, ali je bila sazidana na rečnom crvenom kamenu, metar uzdignutom od zemlje. Pod stepeništem od nabacanih stena, dovučenim iz Gore, sušila su se nacepana bukova i cerova drva. Prolećni razvigor njihao je na doksatu bukete lekovitog bilja, i magijskog, odvojenog štapom dvojnog čovekovog lica, smrknutog i nasmejanog.

Na moje pitanje otkuda pred kućom stoletna Mečja Leska kada unaokolo raste obična, šumska, u koju grom ne bije, odgovorio mi je da je nju posadio njegov deda koji je sa družinom hajdukovao u dubokoj divljini, gde su se jedino mečke kotile. Njegov deda bio je opak čovek, nikome izdaju nije praštao. Sa mečkama se rvao, pa je zato i njihovu Lesku svojom rukom zasadio. Otada su se medvedi u još dublju divljinu povukli, jer nisu mogli da odole njegovoj snazi, nožu i oružju.

Kad mu je u strašnom boju izginula sva družina objasnio mi je planinski samotnjak prestao je da se smeje.

U tom času otvorila su se vrata i na pragu se pojavila žena širokog osmeha, zaradovana neznanom gostu.

Evo moje Milovanke rekao je čovek. Nju mi je Sunce dovelo na izgrevak.

 

U Jagodini, Serbia, 10. aprila 2007.