Mučenica Zemlje i Neba
Nikodije Spasić

 

Veruje se da su podložne nesrećama sve žene pored velikih reka i njihovih pritoka koje seju Konoplju* i pretvaraju tu Biljku u mučenicu od zrenja do tkanja platna, šivenja i pletenja konopaca. Od bacanja semena u zemlju do igranja kola u prtenim košuljama i pušenja lišća zbog varljivog zanosa bežanja od stvarnosti Konoplja magijski menja obličje. Ona pamti, ne zaboravlja da svoja mučenja uzvraća onima do kojih stižu njene vlasi po tmini sudbinskih ishoda. U svakom konopljinom novom obliku počiva neslućena snaga demonskog uticaja na ljudske Duše. Ko nosi odeću od njenog tkiva i trpa u debele vreće čini za tuđe glave, a žive psiće baca u rečne virove sanja u tmurnim noćima vlažne konopce za vešanje o suvo drvo.

Od tih zemaljskih i vodenih demona, koji su po milosti ove Biljke upleteni nerazdvojnim mučeništvom, žene se teško brane jer ne mogu da se očiste od njihovog prisustva pod krovom kuće u kojoj žive. Otuda različita stradanja od Konoplje, zavisno koja su sve mučenja nad njom primenjivale.

 

Konopljino seme ne seje se po zemlji ako nije ritualno pripremljeno. U vrećama, istkanim od njenog grubog platna, drži se po jedno misirkino jaje onoliko dana koliko je potrebno da se iz njega izlegne pile, a kad zemlja u proleće otopli, baca se zajedno sa klicama u njivu na koju hlad ne pada. Na granice konopljišta pobadaju se četiri strašila od grabovog drveta, a u središte postavlja visoki stub bez kore sa skeletom konjske glave.

To je zaštita od gladnih crnih ptica i gradobitnih crnih oblaka.

„To je radila moja majka i njena majka” ispričala mi je Semenka Petrović iz Konopljišta. „Kad bi Konoplja porasla i sazrela, one su je zajedno sekle srpom, predveče, u vreme nerasipnog Meseca, i potapale u Moravu. Tada su govorile nešto brzo i sitno, da im Konoplja oprosti što je živu seku, a neosušenu dave u vodi. U noćima punog Meseca nikad nisu mogle mirno da spavaju. Stalno su sanjale strašne snove. Priviđalo im se da iz Konoplje teče krv, a iz vode dopiru njeni vapaji, kao da utopljenice dozivaju u pomoć.”

Nisu sve konopljarke imale istu sudbinu, ali njima je ta Biljka kuću zacrnila. Majka se posekla srpom prilikom žetve i umrla od crnila kože a baba je nestala u moravskom viru kad je u njemu ispirala podavljene konoplje. Posle toga niko više u toj kući nije sejao njeno seme. Vremenom se i zaboravilo da se ona njiva zvala „Konopljište”.

 

Pošto se konoplja poseče na njivi, iskiseli u tekućoj vodi i osuši na suncu, čekaju je nove muke na trlici, gde se trli i pretvara u povesma za predenje. Koliko su bolne njene muke od oštrice srpa, boravka u reci i prženja na vrelini. Još teže odzvanja udaranje nasečenim drvetom po njenom telu. To se čuje od navrh do nakraj sela. Pozder koji otpada od njene kore i prosipa se ispod trlice pretvara se kasnije u vatru na noćnim prelima za predenje prediva, pa se tu, jadna, i u vatru i pepeo pretvara.

O tim zbivanjima širom Serbije čuju se različite priče o neobjašnjivom koje povezuju sudbine žena sa Konopljom, jer se one isključivo njom bave, ako ih čovek zbog bolesti ne odmeni.

„Ja sam jednom zamenio ženu na trlici” čuo sam od Marka Avramovića iz Resave „jer su joj obe ruke bile pobolele. Nikad nisam trlio. Udarao sam tako jako da se skoro sva Konoplja pretvorila u pozder, a težine je toliko malo ostalo da sam od nje jedino mogao da upletem jedan dugi konopac. Moj otac toliko se opijao u to vreme da nije znao ni kuda ide ni gde spava. Vraćajući se iz grada, prvo je naišao na trlište. Spotakao se i uvaljao u pozder, a kada je ustao, nalik strašilu, prepao se od samog sebe. Mislio je da se neko čudovište popelo na njega, dohvatio je onaj konopac od Konoplje i okačio se pred vratima za kuku za vešanje stoke.”

Nekad su se u Levču u pojedinim selima konopljarke nadmetale koja će od njih da izatka lepše zastore za prozore. Trudile su se da na njima opletu brojne rupice, dajući njihovom mnoštvu izgled cveća, ptica i životinja. Ponekad su opletale i nešto što bi im palo na um, a da ni same nisu znale šta će na kraju da izađe.

Kad se videlo da sa jednog prozora pored Lugomira gleda anđamica, odmah je ovo protumačeno da je konopljarka tog leta kiselila Konoplju u njenom virištu, ograđenom kamenjem, i da će zasigurno nešto da joj se dogodi u dogledno vreme, između dva prela pored vatre od pozdera. Što se pričalo to se i ostvarilo. Noću su nestašni muškarci naticali na glave tikve i bundeve sa izrezanim likovima aveti pa se jadna žena toliko prepala od njihove vike i vriske da se više nije ni podigla sa zemlje kad je na nju pala sa kudeljom konopljinog prediva.

 

Konopljino platno prošiva se velikom iglom u koju se ribljim kostima udene konac ispreden od kudelje. Bodenje i zavezivanje niti u nerazvezak jesu završne muke koje trpi Biljka preobraćena u čovekove izume. Kako je otkrivena tajna konopljine pređe, nigde nije zapisano. Jedino se zna da su tragaoci blaga, otimajući od žena nerotkinja konopljina povesma, njima otkrivali zakopane dragocenosti. Palili su pređu po šumama i tamo gde je ona vatrila i pretvarala plamen u viđenje zlata zemlja se pred njima otvarala.

„Kad su moji Preci iskopali prvo blago u planini” ispričao mi je Miloš Milenković, izbeglica iz Hercegovine „svi su posedali na panjeve i popušili po lulu konopljinog lišća pomešanog sa struganim Omanom. Tada su, pored zakopa zlata, priviđali i druga rudišta. Više nigde zemlju nisu otkopavali pre no što bi popušili Konoplju, čiji dim nikada ranije nisu udisali. Vremenom su se svi porazboljevali i umrli u teškim mukama.”

 

Tako se Konoplja i danas sveti ljudskom rodu za svoje mučeništvo.

 

U Jagodini, Serbia, 31. januara 2006.

 

* Cannabis sativa L. ~ Cannabinaceae - konoplja, obična, tekstilna

  Cannabis indica Lamarck ~ Cannabinaceae - indijska konoplja