„Kult svete Petke”
B. Džaković
Slovo o novoj knjizi Nikodija Spasića

 

Delo „Kult svete Petke - Srpsko hodočašće” nastalo je za četiri godine za koje vreme je poznati jagodinski pisac, novinar i publicista Nikodije Spasić obišao 77 hramova posvećenih svetoj Petki i ostavio potomstvu Knjigu večnosti: od Fruške Gore do Šar planine, od Cera do Timoka.

 

U biblioteci „Svedočanstva” jagodinskog „Papir-grafa” pojavila se izuzetna knjiga poznatog jagodinskog pisca, novinara i publiciste Nikodija Spasića - „Kult svete Petke” sa podnaslovom „Srpsko hodočašće”, i odmah valja naglasiti da je pojava ove knjige izazvala veliko interesovanje u javnosti koje je vladalo još dok je neumorni istraživač prošlosti i neobjašnjivog tokom pune četiri godine obilazio 77 hramova posvećenih svetoj Petki i ostavio potomstvu Knjigu večnosti.

 

„Odmah po raspeću, one, majke vidarke, nasledile su rane Spasiteljeve da ih čuvaju za buduću večnost. One, naše majke, kroz porođajne bolove u stvari obnavljaju bol raspeća i kroz novi život nude isceljenje u vidu spasenja. Pa ko ima srca neka čuje...

,Sto ruku ima naša seljačka mati’, kaže pesnik Branko V. Radičević, a balkanska svetica mati Paraskeva, sv. Petka, je naša balkanska mati koja je zagrlila svu muku, jad, sreću i nesreću života na Balkanu. Zamišljam kako je svojim rukama obuhvatila naše Balkansko poluostrvo koje ima oblik njenog zagrljaja.

Ona je jedini nesporazum balkanskih naroda radi kojeg nikada nisu ratovali, a važnija je od granica, država, rudnog bogatstva, vazdušnih i kopnenih puteva, mora i reka!

Gde je rođena? Na čijoj zemlji, pod čijim zvezdama, rumunskim, bugarskim, grčkim, srpskim oreolom? U nedostatku zemaljskih dokaza ostaju nam - nebeski: njene svetačke mošti, od Beograda do Soluna, od Carigrada do Jašija; ako ih nije poklonila sirotima i ubogima, da se njihove čestice moštiju roje kao sazvežđa nad Balkanom.

Možda se davni praistorijski kult majke i materinstva koji na Balkanu datira iz neolita (5.000 godina p.n.e.) voljom Božijom od svih naroda slio u jedno, njeno krilo, u iskonsku potrebu za roditeljkom koja nas rađa i bdi nad nama. Zato je njen lik u tamnoj odeći i marami, sa sklopljenim rukama - otmeno sirotinjski - topao kao majčino mleko. Ona kaže da nije bogat onaj koji mnogo ima, već onaj kome malo treba. A molitva Gospodu je bogatstvo svima dostupno.

Knjiga Nikodija Spasića „Kult svete Petke” nema istorijske namere. Ona je balkanski zavet svete Petke. Izdanak našeg Gospoda Isusa Hrista. Nebo nad nama sa njenim likom, jer dokaz da je naša nije gde je rođena nego koliko nam je u duši i molitvama. Ima je svuda i uvek kao vazduha za disanje. Pa neka svako diše i uzdiše. Čitajući.” zapisao je u predgovoru pod naslovom „Sveta Petka - sjaj na zemlji i na nebu” mr Miodrag Aleksić, etnolog Zavičajnog muzeja Jagodine i izuzetni poznavalac pravoslavlja i narodnih običaja balkanskih naroda.

 

Knjiga, inače, sadrži 200 strana i ilustrovana je brojnim fotografijama, a sadrži i dnevnik hodočašća, sa naslovnom i poslednjom stranom sa klapnama, u koloru. Pisana je prepoznatljivim Spasićevim stilom, visokih artističkih dometa, ali i zanimljivo, uz oslonac na legende, predanja i kazivanja, i, gotovo uvek, karakterističnim edukativnim putokazima za čitaoca, a svaki odeljak je, zapravo, izuzetno interesantna priča o jednom hramu posvećenom Svetiteljki.

 

„U hrišćanstvu postoje tri Paraskeve: RIMSKA iz 2. veka (Prepodobna mučenica Paraskeva), IKONIJSKA iz 4. veka (sveta mučenica Paraskeva - Petka) i EPIVATSKA iz 11. veka (Prepodobna mati Paraskeva - sveta Petka)” piše na početku „Uvodnog slova” Nikodije Spasić, a potom zaključuje:

„Najveći broj srpskih hramova u kojima se slavi Isusova sledbenica, imenom Paraskeva, posvećen je Prepodobnoj mati Paraskevi - svetoj Petki. Njen dan je crveno slovo, 27. oktobar. Njeno ime nalazi se na petom mestu svečara u Srbiji.

U poimanju i pamćenju naših predaka postoji samo jedna svetiteljka - sveta Petka, naša Mati, letnja i jesenja, ona čije su mošti boravile 123 godine u Srbiji: 7 godina u Kruševcu (1398.-1405.) i 116 godina u Beogradu (1405.-1521.). U tom vremenu naš narod je prihvatio svetu Petku kao svoju sveticu, Ženu u crnini, i nazvao je Petka Srpkinja.

U Žitijama svetih dr Justina Popovića i Ohridskom prologu episkopa Nikolaja zapisano je: ,Ova slavna svetiteljka beše srpskog porekla’.

Godine 1641. mošti svete Petke prenete su iz patrijaršijske crkve u Carigradu u rumunski grad Jaši i položene u crkvu Sveta Tri Jerarha. Od 1889. godine Svetiteljka počiva u Sabornoj crkvi Mitropolije Moldavije i Bukovine.”

 

Nikodije Spasić, pisac znamenite knjige „Seča zapisa” o prokletstvu ili Božjoj kazni, odužio se svom zemaljskom postojanju i delom srpskog hodočašća „Kult svete Petke”.

Četiri slavne godine, putujući po Srbiji, obišao je 77 hramova posvećenih svetoj Petki i ostavio potomstvu Knjigu večnosti, čija nas svetlost vodi ka Božjoj pravdi.

Ovo delo čudesnih istraživačkih zapisa o svetoj Petki, odomaćenoj nebesnosti na našem tlu u liku Žene u crnini, uzdigla je „našu sveticu” do samog Gospoda. U govoru svakodnevlja od nje se usrdno moli pomoć i uteha za zdravlje, sreću i spokoj, što dokazuje da je naš narod prihvatio božansku svemoć Isusove sledbenice u vekovnom boravku njenih moštiju u Srbiji i sačuvao do dana današnjeg u svom pamćenju.

Ko jednom pročita knjigu „Kult svete Petke” Nikodija Spasića, imaće je u blagu duhovnosti kao amanet trajanja imena svojih sinova, kćeri i njihovog poroda.

Valja dodati da je prvo izdanje ove izuzetne knjige odlično odštampano kod jagodinskog „Papirkomerca” u pet stotina primeraka.

 

Izvor: nedeljnik „Novi put”, Jagodina, 18. jun 2008, str. 11

 

* * *

 

Pripovest iz knjige Nikodija Spasića „Kult svete Petke”

 

Plač monaha nad sudbinom Srbije

 

Putovati po Srbiji i stići do svetih mesta van granica u kojima se pominje ime naše zemlje i plače nad njenom sudbinom, ispunjava hodočasnika saznanjem da nismo sami u svetu i da se i negde daleko moli u ime Gospodnje za spasenje naših mučenika. Ikone i freske svete Petke, čiji je životopis ispisao hramove carigradske Patrijaršije, Rusije, Grčke, Bugarske, Srbije i Rumunije, povezuju nas sa prostranstvom u misiji pravoslavlja, zaštite naše duhovnosti. Ono što hodočasnik po Srbiji vidi i sazna o svetici, koju uvažavamo kao da je od naše krvi i imena, na zastanima vere njenih moštiju, još više mu se i čudesnije otkriva, kao vidik same božanske pomisli o miru i molitvi - da je život i nešto uzvišeno, a ne samo ono prizemno, što zamišljamo.

Skoro da nema hrama u Moldaviji i Vlaškoj i drugim krajevima rumunske zemlje sa čijih zidova ne svetli sjaj prepodobne matere Paraskeve u raskošnoj odeći svetiteljke brižnog lika, čiji pogled posmatra one koji sede na podu ili su na kolenima, dok čitaju njeno žitije.

Razgovarao sam sa mladim i starim ženama zašto se mole i šta očekuju, koja ih golema nevolja goni na poklonjenje. Neke od njih imale su u svojim suznim očima sve teškoće življenja, a druge su se molile da ih nikakvo zlo ne zadesi.

„Neka me zaštiti sveta Petka dok sam mlada” rekla mi je jedna studentkinja iz Trgovišta. „Mnogo je demona oko naše kuće. Treba mi mnogo snage da odolim današnjim iskušenjima.

 

Šumovite predele rumunske Moldavije ukrašavaju brojni manastiri davnine, šaroliki po izgledu, jer su i njihovi spoljni zidovi islikani freskama biblijskih motiva.

Na manastiru Voronjež nalazi se jedinstven prikaz ugovora dvojice nebeskih prognanika, palog anđela - Lucifera, i prvog čoveka - Adama, izgnanog iz raja.

Luciferove reči „Ne služim nikog, pa ni boga”, sunovratile su ga na Zemlju da iskušava ljude i goni ih u otpadništvo, udaljenje od Gospodara Vaseljene. Njegov susret sa Adamom, koga je Evina jabuka oterala iz rajske večnosti, pokazao se pogubnim za potomstvo prvog čoveka i prve žene.

Prevarnim ugovorom, Lucifer je Adamu poklonio zemlju, ravni i brda, a ovaj mu je za uzvrat obećao duše svog potomstva.

Neverni čovek, nikao iz Božje stvoriteljske ruke, nije ni slutio da će ratari i čobani večno da se glože oko međa, pretvarajući ih u krvne njive, a čitava carstva u poprište smrti i taštine.

Po moldavijskoj legendi, ovaj ugovor je trajao sve do pojave Isusa Spasitelja, koji ga je božanskim znakom raskinuo. Ali posledice zlog semena zasejanog za budućnost sveta prisutne su i danas i trajaće do razrešenja dobra i zla kada Strašni sud niz Gospodnju reku bude sagoreo u vatri trag Satane.

Umetnik, koji je verovatno jedini u pravoslavlju oslikao ovaj motiv pokazao se kao glasnik vremena današnjeg u kome pogubnost po ljudski rod ne prestaje, već se uvećava silom čije antibožanske razmere ne možemo ni da zamislimo u opštem haosu razaranja i netrpeljivosti.

 

U nekad zlatnom manastiru Bogdana Hmeljnickog živi ruski monah Viktor koji već godinama plače nad sudbinom Srbije.

„Sve dok na Kosovu, kolevci srpske zemlje, traje pogub Srba i razaranja pravoslavnih svetinja” kaže on „ostvaruje se i dalje Luciferov ugovor sa Adamom. Tamo je poklonjena srpska zemlja za kupovinu duša protivnih bogu. Rusi se odvajkad pitaju zašto Gospod to dozvoljava. Do Oktobarske revolucije u Moskvi je bilo 1200 hramova. Bezbožnici su uništili hiljadu crkava i manastira. Ostavili su 200, zatvorenih vrata, nepristupačnih za vernike. Samo je u njih 30 moglo da se ulazi i moli Gospodu. Postavljajući pitanje Stvoritelju sveta, jedan mudri i jurodivi monah odgovorio je sam sebi da se to dogodilo zbog pakosti političara i dela sveštenstva da bi se dokazalo koliko Rusi mogu dati Nebu mučenika. Samo u jednom manastiru pogubljeno je deset hiljada monaha. Tadašnji Satana svima je postavio isto pitanje: ,Verujete li u boga ili se odričete njegovog imena?’ Niko od njih nije popustio. Ako na Zemlji postoji toliko nepravda, Bog će sve to otkupiti. Svi koji su umrli za Boga biće nagrađeni. Danas vi Srbi patite kao i tadašnji ruski mučenici.”

Govoreći pred srpskim putnicima, koji su u obilasku rumunskih svetinja zastali i pred staništem njegovog života, monah Viktor nije mogao da zaustavi suze. Plakao je pred nama kao čovek zabrinut za budućnost sveta, koja se danas očito iskazuje na belezima vekovne srpske otadžbine, naroda kome niko ne može iz duše da otme reč Kosovo.

„Srpsku državu napadaju oni koji danas veruju u Luciferov ugovor sa Adamom, ali istorija hrišćanstva je dugovečna i doći će vreme u kome će Gospod nagraditi svoje mučenike, one koji se nikad nisu odrekli vlastite duše” predskazuje on rečima, da ga čuju oni kojima je dato da shvate mudrost zamišljanja.

 

„U vaseljeni sveta Petka je uzvišena” govori monah. „Slavi je svo pravoslavlje, a na Kosovu neprijatelji Srba uništavaju i nove i stare hramove njenog imena. Razlažu se jadi Lazareve zemlje i do naših strana. Da li se svet proroka Muhameda boji Boga? Sve prolazi u vremenu, pa dođe dan uzvraćanja Božje kazne. Ko će tada da izađe pred Njegov presto? Teško onima sa oružjem, blago njima sa znamenjima vere!”

Boraveći posle Rumunije izvesno vreme u Švajcarskoj, video sam u stanu Eve iz St. Galena na zidu dnevne sobe, među cvećem i biljem, prelepu sliku svete Petke, okruženu ikonama svetitelja crkvenih kalendarskih slova. I fotografiju zavičajne crkve sa Banije, stradale u poslednjem ratnom pustošenju. Predao sam joj osvećenu sličicu svete Petke iz crkve njenog današnjeg spokoja u Moldaviji, da je postavi na kućni presto, svima za vid koji u njen dom ulazi.

I preneo joj poruku monaha Viktora da su blaženi oni kojima život u blaženstvu vere prolazi.

 

* * *

Informacija za kupce knjige:

Knjiga „Kult svete Petke - Srpsko hodočašće” šalje se u preporučenoj koverti posle uplate 500 dinara na adresu autora:

 

Nikodije Spasić

Post restant

35000 Jagodina

Serbia

 

Knjiga je štampana na 200 stranica, sa kolor koricama i fotografijama 77 hramova posvećenih svetoj Petki.