Ljubavi, svuda si posejana, ali retko ničeš
Nikodije Spasić

 

Sve češće se čuje kako više nema ljubavi, iako sav svet čezne da bude voljen. Mladalački zanosi su prolazni, a kad se kasnijih godina sretnu srodne duše i njihovo verovanje u obnovu ljubavi ne traje duže od vremena obostranih upoznavanja sličnosti koje ih sjedinjuju u nežnosti.

Mudra misao o ljubavi koja je svuda posejana, ali retko niče, pesnika Drakčeta Milojkovića iz Repušine, prisutna je u Duhu onih koji su je pročitali i shvatili da se stalno suočavaju sa njenom porukom.

Tragajući za magijom ptičjeg mleka, naišao sam i na rast tajanstvene biljke za koju se veruje da predstavlja početak stvaranja Sveta. To je sitna travka, postojana u gori, sa cvetom od proleća do zime, zvana Ljubavno Seme. Lepo ime, dobijeno od onih koji večno tragaju za milogledom i rečima naklonosti, šapuće planina i razvejava vetar. Veruje se da se ona seje u sva godišnja doba, ali da se prima samo u Dušama spremnih da se žrtvuju više za sreću drugih nego za vlastitu radost.

 

U danu u kome sam primio pismo iz Banja Luke u kome je čitateljka nadahnuto napisala: „Čitajući vas, lečim Dušu”, slušao sam pričanje jedne naše prostodušne žene o čoveku kome seme nije klijalo na njivi pored reke. Svuda je nicalo po njegovom imanju, samo je ta parcela, uz vodu, niz vodu, bila mrtvaja.

Uputi me ona u selo u kome živi Milovan Crnobrk da mi on izjada svoju muku, da ne ispadne posle da sam napisao nešto što nije kako jeste.

„Hoću sve da ti ispričam” rekao mi je Milovan „ako veruješ u ono što nikada nisi čuo.”

Njegova priča bila je prava. Svedočila je otimanje od vetra Ljubavnog Semena i njegovim zasejanjem jalove njive. Čudesnost je bila u tome što mu žena nije rodila dete, a nerodna njiva je bila njena očevina, doneta u miraz. Dugo ga je mučila ta tajna, nerodna žena - nerodna njiva, pa je išao i tamo gde nikada nije nogom stupio, tražeći od starih žena da čuje šta se to događa u njegovoj kući, zašto jedino njemu, a ne i njegovoj braći.

Šest žena reklo mu je isto, da se ne seje ono što je nicanju kamenja namenjeno, jedino mu je sedma pokazala travku Ljubavnog Semena i opisala mu njenu magiju. Toliko je poverovao u moć te Biljke da je odmah hteo da je ponese kući, ne pitajući čime treba da je daruje, ali žena mu je odgovorila da ne može da mu prepusti ono što je njeno, a ono što je imala odviše odavno su joj drugi izmolili. Jedino mu je odala dan u kome će nebeski kovitlac da razveje Ljubavno Seme nad Zemljom. Tada će ona da usmeri tajanstvo semena na njegovu njivu pored reke, a on će da bude jedini svedok.

Sve do tih reči priča je bila moguća, prihvatao sam njen redosled zbivanja, ali zamisao da će Sedma žena da smiri kovitlac delovao mi je više kao čarobnjaštvo, nego nešto što je ostvarivo u našim krajevima.

Čovek me je po drugi put pitao da li se čudim ili verujem pre no što je priveo kraju svoju ispovest.

„Ko mi ne veruje greh na njegovu dušu” rekao je. „Gledao sam svojim očima kako nebeski kovitlac dolazi od sela moje nerodne žene, kako vitla nad njenom zemljom, uriva u tle semenje i lišće, i prestaje da postoji. Tog proleća zacvetalo je na ženinoj njivi Ljubavno Seme, ona je zanela i rodila sina Dobrimira. Čim se sve to ostvarilo otišli smo utroje kod Sedme žene i poljubile je u ruku.”

 

Kad je u životu sve dobro, nema tuge, žalosti ni udesa, onda se i ne priča o nevoljama koje mogu da nas zadese, niti se pominju čini kao nejasni uticaji na harmoniju tuđe sudbine. Ali čim se nešto izmeni, pritisnu nam Dušu uzdasi, počnemo da razmišljamo šta je to crveni vetar, a šta mrtvačka voda, zašto neko nađe posao isprva, a neko godinama čeka i ne dočeka.

„Najsrećnija sam bila kad sam se zaposlila” ispričala mi je slučajna saputnica u autobusu na putu Paraćin-Zaječar.

„To me je više zaradovalo od prve ljubavi. Naslušala sam se priča o tome kako se radna mesta kupuju za velike pare i mislila sam da nikada neću moći da zarađujem i da postanem slobodna žena. Zato sam tog sudnjeg dana nosila sa sobom sve što mi je majka pripremila. Ono zagonetno Bilje; da svakog mogu da gledam u oči, da se ne zbunim, i svakom da dam malo nade, a sebi najviše.”

U njenom zavičaju, šarplaninskom kršu na Kosovu, bilo je jedno mesto na kome je rasla razna pitomina, a od kamenja jedino se belutak beleo u noći. Tu su se okupljale devojke u belim haljinama, spremnim za udaju. Odvajkada, tako su govorile njihove staramajke, tu je cvetalo Ljubavno Seme. Šta je tu bilo zaručeno to se i na svadbi veselilo.

„Sve devojke su se poudavale, pa je i na mene došao red” nastavila je svoju ispovest moja saputnica. „Imala sam posao, moji su mi kupili stan u varoši, mogla sam da biram sreću za sebe. Samo sam se bojala da se ne ponovi ono što se jednom već dogodilo. Nekad davno prokleti Turci, sve janičari, otpadnici od našeg Boga, posekli su sve u razigranom kolu, a preživele naterali da sa visa sruče kamenje na naše sveto mesto i prekriju svaki znak da je tu nekada bilo naše radovanje. Tako se ništavno kamenje upilo u zemlju. Pojavu onoliko belutaka koliko je mladića i devojaka bilo u kolu i isto toliko bilja Ljubavnog Semena rastumačili su naši travari i proroci. Malo ko je verovao u njihovu priču da će kamenje da niče i tamo gde ga nikada nije bilo.”

Slušao sam je pažljivo, dok je autobus jurio kroz noć ka istoku Serbije. Ja sam se približavao hodočašću, a ona je odlazila sve dalje od svetosti svog zavičaja. U jednoj tavnoj noći, kad su mračne sile udarile i na serbskog Boga i porušile svaki znamen Krsta i dalje od Šare i Brezovice, spalili su i planinsko tabalište. Bombe sa neba razorile su okolno stenje. Opet je na njemu niklo kamenje.

Devojka je duboko uzdahnula. Čuo sam je kako tiho jeca.

„Spasili smo samo Ljubavno Seme” izustila je najtišim glasom koji sam ikada čuo. Kao da se bojala da joj zlo ne otme i poslednje znamenje zavičaja.

Na rastanku podarila mi je sedam semena svoje čudotvorke. Nisam imao ničim da joj uzvratim osim obećanjem da će od mene svako bačeno seme da oplodi Zemlju i zaustavi nicanje kamenja na serbskim staništima.

 

U Jagodini, Serbia, 20. decembra 2005.