Lepotu cvetanja daruje tami
Nikodije Spasić

 

Sve je različito na zemlji, retko je šta istovetno. Dok se bilje uglavnom rascvetava po danu, Noćurak* lepotu svog cvetanja daruje tami. Kad priroda spi, niko ne hoda pa ne može ni da se vidi šta se zbiva na poljima tajanstva.

Prema verovanju, prvo se sve bilje rascvetalo, a seme Noćurka je zakasnilo u klijanju vremena te se rascvetalo po noći, a jutrom svilo da prespava dan; da niko ne ruži lepotu njegovih cvetova.

Braneći sebe, Noćurak je ušao u magiju bilja kao znamen odbrane od zla svega što je vidljivo. Po danu se ne bere, jer tada nema moć, a žene koje čekaju noćni tren otvaranja njegovih cvetova kidaju ga u buket i nose kući da ga sviju pod trem, kao zaštitu od noćnih priviđenja. Ona koja ne zaspi svu noć pored rascvetalog Noćurka, pa budna dočeka zoru kad se njegove krunice sklope, utvrđuje u sebi magiju postojanosti i odbrane protiv svake zemaljske nevolje.

Po njegovim različitim bojama, belini, crvenilu i žutilu, određuje se šta će koga da snađe od dana i noći. Kao što noću rak menja boje tako se menja i čovečji lik, po sreći i nesreći. Lik odaje čovečju dušu, njegove brige, bolesti i zavere, ono što ga mori i pritiska.

 

Tamo gde raste Noćurak ide se po noći pune mesečine, kad je sva zemlja obasjana a staze i bogaze vidne i ne odvode putnika u zalutanje. Odabere se mesto u gori i čeka u zasedi potpune tišine. U ćutnji reč se ne progovara. Čim mesec zađe za oblake i nestane njegov sjaj bezgrejne svetlosti, zanjiše se lišće bilja, prepletu stabljike, a beli cvetovi otvore i čitav krajolik pretvore u gledanje mirisne beline.

To obeležavanje noći od koje se traži život sreće, da u kući sve bude jasno i čisto, pretvara se u molitvu Noćurku rečima: „Ništa ne tražimo, samo dobro da imamo”.

Od tri žene u belim košuljama, koje su na Maljenu gledale obasjavanje noći, jedna je imala sve dobro, ali je stalno u Duši osećala prazninu. Ni sâma nije znala šta joj nedostaje, za čim čezne. Tad joj se dálo da vidi daljinu beline, kao izmaglicu, po kojoj hoda čovek, njoj nepoznat. Dozivao ju je po imenu. Kako se približavao, postajao je jasan i ona je u njemu naslutila lik svog rano preminulog oca, jedva upamćenog. Njegov šešir bio je zakićen cvetom Noćurka. Još izdaleka, skinuo je Cvet i poslao joj poruku da mu na grobu dopiše pored imena i nadimak. Za života bio je znan, nadaleko, kao „Snovočitač” jer je snove tumačio kao životna predskazanja.

Na povratku dána žena je protrčala pored svoje kuće i otišla prāvo na groblje. Na očevom grobu zatekla je cvet Noćurka a pored njegovog imena bele latice ispisivale su zaboravljeni nadimak.

 

Pokojna baba Talka iz Kovanice kod Ćuprije pričala mi je kako Noćurak noću svetli oko kuće kao upaljena sveća. Gde ga ima, tamo nečastive sile ne prilaze.

Pričalo se po Kovanici da se neki opasnik Kama povampirio, jer niko nije znao da li je umro ili nastradao od tudje ruke.

„Jedne noći češljala sam težinu” priča Talka. „Od nje sam tkala platno za džakove, tkala sam i gubere i prednjice za suknje. Kad, odjedanput, nešto zalupa po tavanu: tandara, tumbara... preplaši me, na mrtvo. Posle malo popnem se uz stube, pogledam po tamnini, nema ništa. Čim siđem: lupnjava... opet. Ja upalim sveću pa ponovo na tavan i počnem da ga grdim: ‚Šta tražiš ovde? Kamo!!? Kad si ti dolazio u moju kuću, pa me sad plašiš!?’ Kad to reko', on se strovali niz ćeramidu i pade iza kuće. Istrčim napolje, a ono kurjak juri niz selo. Zavikaše žene: ‚Eno ga, ide, bežite ljudi!’ Svašta se tad pričalo za Kamu, a najviše da se povampirio zato što mu je majka vezivala čoveka u staru kuću za krevet, a sa tuđim čovekom spavala u novoj kući. Svi su verovali da on noću ustaje iz groba, njih da plaši i rastura sa gomile.”

Zaplašeno selo smirilo se tek na četrdeseti dan od Kamine sahrane. Tada su stare žene sakupile sve njegove dreje i vrljile ih u potok, da ih voda opere i odnese, a sa njima zaturi i njegovo prisustvo tamo gde je nekada živeo.

Te godine sve su tražile po brdima Noćurak i sadile ga oko kuće da noću svetli i da im prag bude obilazište za mrtve koji im nikad preko njega nisu prelazili.

 

Tamo gde cveta raznobojni Noćurak, te se čini da se njegove latice prelivaju u dugine boje, skupljaju se Víle u vreme hajdučkih dana, sastanaka i rastanaka, čekajući Gorske Gospodare Šumâ. Najnestrašnije među njima, ne priznajući čoveka za takmaca, skreću sa stazâ namernike i navode ih na svoja igrišta. One najstarije kite najmlađu među sobom, rođenu iz rose, i ulepšavaju rasplet njene kose da se jasno vidi na svetlosti Meseca.

Ako se hajduk preplaši, pa se udalji od njihovog skupa, one ga puste da ode svojim putem; ako im se približi da ih vidi izbliza, uvode ga u svoje Kolo i okite cvetovima i lišćem Noćurka, odajući mu tajnu da on brani od ránâ one koji ne seku nemoćne i ne pucaju nikome u leđa dok beži.

Još se veruje da magija Noćurka opčinjava i zveri u šumi pa i one zastaju nad velelepnim prizorom čija se belina ne može rečima opisati.

 

U Jagodini, Serbia, 14. marta 2006.

 

* Noćurak ~ Chamaenerion angustifolium (L.) Scop. - Oenotheraceae