Očajnica zarobljena u kamenu
Nikodije Spasić

 

Kad bi se sreća i nesreća vagali, kaže naš narod, pretegao bi očaj, jer je on najprisutniji u snovima i u radovanju

 

U sitne dane, koji ništa ne znače, bere se sitno i neugledno bilje čime se nište svakodnevne nevolje i bolesti bez imena, čiji svrab ni rukama ne može da se počeše. Teško svakome ko tada nešto baje i namenjuje, jer gora i voda sve dočuju, pa uzvrate onome ko šapuće magične reči.

Kako je biljka Očajnica* dobila ime zna se, iako nigde nije zapisano. Neka starica se pentrala uz strminu po golim stenama da iščupa biljku zarobljenu u kamenu u vreme zrenja, pa da njeno seme poseje u bašti, gleda ga kako raste i pamti  u koje vreme cveta i prolistava. Kako je do nje stizala tako joj se trava kidala, a ona padala na kolena, krvareći. Iz očaja, najzad je sama sebe za stenu privezala prtenim konopcem, da se ne omakne kad bilje potegne. I tad joj je trud bio uzaludan. Na povratku u selo pitale su je druge zašto su joj čarape poderane, a kolena krvava.

„Ona Očajnica mi snagu uze” uzdahnula je starica „a sebe mi ne dade. Tri puta sam joj rekla zašto mi treba, a ona mi stalno odgovara: ‚Ako se kaže , ne pomaže!’ ”

 

Možda najveći očaj od svih žena nose u sebi devojke koje čeznu da se udaju, a nikako ne mogu da nađu momka od milja, pouzdanog za telo i dušu.

Kad sam jedne noći zanoćio u Banji Koviljači, slučajni saputnik ispovedio mi je čudan susret sa devojkom koju je sreo u gradskom parku.

Susreli su se sa osmehom, izmenjali po neku običnu reč, pa zašli u pričanje odakle su i zašto su u Banji kad ih ništa ne boli, niti traže nešto što nemaju. Onda je on rekao da spava u hotelu, sam u sobi, a ona mu je spremno odgovorila da je izgubila i poslednji autobus za selo i da mora negde da prenoći.

„Pozvao sam je u svoju sobu” ispričao mi je mladić. „Odmah je pošla za mnom. Nije mi bilo prvi put da istražujem žensko telo. Neke su bile led ledeni, samo su ležale i čekale šta će da se dogodi, neke uznemirene i zbunjene, a ona me je iznenadila svojom vatrenošću. Zaista je imala više energije od mene. Prosto me je smoždila svojom pohotom. U predahu rekla mi je da je očajna što ćutim i ništa ne govorim, što ne umem da se radujem ni u trenutku kada sam postao otac njenog deteta. Njene reči su me presekle, a očaj izbezumio od drskosti. Šta se čudiš, rekla mi je kroz smeh. Ja lako ostajem trudna. Osećam kako si sav u meni. Sigurna sam da ću da ti rodim sina.”

Tako nešto, nenadano, nikada nije čuo. Očajan, razmišljao je šta da čini, ako se njene reči pokažu istinitim. Sačekao je da ona usni, pa se iskrao iz sobe i nečujno napustio hotel.

Jutrom je sišla do recepcije i pitala gde je onaj koji je sa njom proveo noć i ostavio je trudnu. Niko nije znao ništa da joj kaže. U knjizi gostiju njegovo ime nije bilo ni zapisano.

„Jadna ja!” zaplakala je očajna devojka. „Svi se momci poženiše, sve plotove po selu polomiše. Samo oko moje kuće ćuti kolje, niko de se uhvati za njega ...”

„Dugo sam živeo u očajanju” rekao mi je mladić na kraju svoje neobične priče „sve dok nisam čuo za travu Očajnicu. Jedna druga devojka, pred kojom sam bio nemoćan, odvela me je do starice, čije su ruke mirisale na tu biljku. Njom mi je prešla preko čela i preko srca. Tada sam ponovo oživeo.”

 

U proleće, na razlistaloj Očajnici, rascvetaju se kružno beli cvetići, zamirišu čudnim mirisom i orose suzama očajnih žena i muškaraca. U Beogradu, u ulici promenljivih naziva, pred kućom jednog oficira, koji je krotio vojsku a rođenu ženu nikako nije uspevao da smiri, cvetala je Očajnica u kamenu, zasađena njegovim rukama.

Prilikom našeg susreta on je prvi započeo priču o vernosti žena vernim muževima.

„Nikad nisam ni pomišljao da mene moja žena može da prevari” rekao mi je očajan čovek sa glavom među rukama. Kao da se stideo da o tome govori i da gleda nekog u oči. „A kako me je prevarila to je priča nad pričama. Oženio sam tu seljanku, jer je bila prava lepotica. A ništa nije znala. Dok smo živeli u palanci išla je samo u bioskop, a kad smo se preselili u prestonicu, odjednom se profinila, pa je počela da obilazi i izložbe i sedi na književnim večerima. Tako je i upoznala nekog seljačkog umetnika. On još lepši od nje, ali siromah, bez prebijene pare, ne može nigde da je izvede, pa su se stalno sastajali u mojoj kući. Ne znam kako je to izvodio, jer sam ja imao psića koji je lajao na svakog nepoznatog ko bi se pojavio pred kapijom.

Žureći jednog jutra u kasarnu, zaboravio sam važna dokumenta u kući, pa sam morao da se vratim. Stignem do kuće, a pred kapijom parkirana tuđa kola. Ja sviram, niko se ne pojavljuje. Samo psić laje u dvorištu. Grebe po vratima, hoće zube da polomi. Tada se otvoriše vrata, pas skoči na nepoznatog, jedva spasih čoveka. On prebledeo, drhti od straha, ne zna se koga se više boji; mene ili psa. A moja žena silazi niz stepenice i pita šta se dešava.”

Tako su se upoznali njih dvojica. Žena je uverila muža da je mladić snabdevač vrtnog cveća sa sela i da psić nije lajao na njega kad je dolazio, ali mu nije dao da ode bez njene pratnje. Skuvala im je kafu, iznela piće i spremila doručak, sve u radosti  i veselju.

Oficir nikada nije razrešio tajnu toga dana; da li ga je žena prevarila ili je neznanac stvarno prodavao vrtno bilje. Mladić mu je na rastanku poklonio sadnice očajnice, da ih lično posadi pred kućnim pragom, kao cveće koje štiti od briga i očaja i poravnava sreću i nesreću.

„Kad ovako sed i očajan dobro razmislim” rekao mi je oficir na kraju ove misterije „ta moja žena stvarno je bila očajnica. Bila je zarobljena u toj kući kao u kamenu. Samo mene čekala. Shvatio sam da je jednog dana prsla kao stena i razbila se u sitno kamenje. Dan mi nekako prođe, dok gledam kako cveta Očajnica, ali svaki suton mi se pretvara u crni sumrak...”

 

U Jagodini, Serbia, 21. juna 2005.

 

* Očajnica ~ Marrubium vulgare L. – Labiatae