Živo sunce strasnih ljubavnica
Nikodije Spasić

 

Uvodno Slovo

Slednim tekstom gospodina Nikodija Spasića od Jagodine počinje zbirka pripovesti

o Magiji Bilja.

U njima Autor vispreno i celomudreno razotkriva Tajanstva Praotaca vezanih za

Lečno Bilje.

Svakoraznih lepota i tuge ima u Nikodijevim pripovestima. No, nadasve,

Lepota preovlađuje.

Nadahnutost Nikodijevu želim sa Vama da podelim. Ako bude suza celebnih, neka...

Hiljadili se ovakvi pregaoci lepe, pisane i izgovorene reči... ljudske.

 

U Loznici, Serbia, 21. februara 2004.

Dušan N. Kovačević

 

 

Kao što postoji umeće spravljanja mešavina lekovitog bilja za čajeve i meleme, tako se vekovima čuva obred branja magijskog bilja. Samo su znancima tajni poznati vreme i pristup kada i kako se otkopava koren, odseca stručak reznim belutkom ili izmoljava list od čudotvorne grančice. Raste u našim gorama i travka koja se zubima otkida na mestu rastinja. Priča o njoj biće napisana na počasnoj strani knjige „Magija bilja”.

Na vlažnim proplancima, pored senovitih šuma, cveta oman od proleća do jeseni, nalik Suncu sa razdvojenim žutim laticama. Ono što se vidi od njega ulepšava i vrtove, a ono što je pod zemljom upotrebljava i kao lek i kao magija vere, da nam pomaže ako ga nosimo sa sobom ili držimo u kući.

 

Jednog kišnog predvečerja sedeo sam u železničkoj stanici u Maloj Krsni, čekajući voz prema jugu Serbije. Odjednom su se pod naletom vetra širom otvorila vrata i na njima se pojavili čovek i žena. Ona u bundi, on u dugom crnom kaputu i šalom omotanog lica. Ispod oboda crnog šešira videle su mu se jedino zamagljene oči. Stajali su jedno pored drugog, podalje od ostalih putnika, a kad je naišao putnički voz žurno su izašli napolje i otputovali u svoj nespokoj.

Brzi voz je još uvek kasnio, pa sam tad čuo sledeću priču. Razgovarale su starije žene o tome kako se dvoje zavole, uzmu, a neko im kasnije pokvari sreću. Tada čovek naiđe na drugu ženu koju je možda u mladosti zamišljao da sretne, ali vreme nije bilo na njegovoj strani.

U zao čas, ljubomorna supruga izlila je na njegovo lice, na bračnoj postelji, dok je spavao, vrelu tekućinu žive sode i zauvek unakazila lepotu muškog lika. Verovala je da ga takvog, nagrđenog, nikada više nijedna žena neće da pogleda. Ali za divno čudo, ljubavnica ga nije napustila ni posle te svirepe osvete. Ostali su zajedno, u stalnosti i ljubavi, da čekaju doba starosti.

 

Tokom razgovora, jedna od starih žena pomenula je Oman*. Pričalo se po selu da je ljubavnica u vreme osvajanja tuđeg muža, jer svoga nije imala, kopala po planinskim livadama, sve dok nije pronašla koren Omana sa izgledom čoveka sklopljenih ruku. Bilo joj je rečeno da takav izgled korena znaci molbu ljubavi za večnost. Dobila je ono što je želela, ali je zadobila i kaznu iskušenja vlastite ljubavi.

Po njenoj odanosti pokazalo se da je magija Omana bila obostrana.

Serbski narod Oman zove i „Živo sunce”, zato što mu je cvet nalik nebeskom izvoru života i njegovim strelnim znacima.

Po bajarkama bilja, najbolje je kopati Oman u vreme kada se sunčevi zraci koji prostreljuju šumu, izjednače sa laticama cvetova. Tada korenje najlepše miriše na doksatu, pod strehom.

Grupa naših ratnika, idući preko brda u neznanom kraju, naišla je na takvo viđenje Omana u vreme nestašice duvana.

„Šta ti ono visi pred kućom, baba” pitali staricu koja je sedela na tronošcu i oštrim belutkom strugala korenje.

„Spremam duvan dedi za dušu” čuli su odgovor.

Vojnici su tada prvi put čuli da se strugani Oman koristi za pušenje, ali im nije bilo jasno kako to baba mrtvom dedi sprema poslatak za zadušnice.

„Taj moj deda zaslužio je da ga se sećam dok me ima” objasnila im je starica. „Bio je toliko dobar i duševan. Nikad mi grdnu reč nije rekao. Zaslužio je da mu milost uzvratim. Mnogo je volio da puši, a nikad duvan nije imao. Bio se navadio na Oman, pa nam je kuća uvek lepo mirisala.”

Kad su se vojnici odmorili, napili vode i poslužili rakijom za dedinu dušu, poneli su na poklon i koren Omana, da razglase u svom kraju da su Serbi pravili lule i dimili iz njih i pre nego što se za duvan saznalo.

 

Kolibarska staništa čuvara stada po planinama obično se grade na mestima koje po sav dan, od izlaze do zalaze Sunca, obasjava nebeska toplina. A postoje skrovišta do kojih Sunce retko dopire, tek kad je u zenitu. Na takvom senovitom zemljištu Oman raste u obilju.

Pri susretu na visu, stari je čovek savetovao mladog pastira da izmesti kolibu na „sunčanicu”, a ovaj mu je odgovorio da njega greju i „živa sunca”, pa mu nikada nije hladno, ni leti, ni zimi. Između njegove kolibe i šume nalazilo se „Omanište”, niklo iz semena dovejanog vetrom. Tu se namnožilo i odatle je sijalo na sve strane.

Iza smrti mladog pastira koji je starost dočekao a da nikada nije poboljevao, njegovi potomci su pronašli u ostavi mnoštvo korenja Omana, a nijedan drugome nije bio nalik. Jedni su ličili na čoveka, drugi na životinje, a da nijedan od njih nije bio rukom oblikovan.

 

U Jagodini, Serbia, 17. februara 2004.

 

* Oman ~ Inula helenium L. – Compositae