Raščinjavanje kukavičjeg gnezda
Nikodije Spasić

 

Otkako se na Blagovesti, pre četiri godine, pročulo u Planini da Raščinka raščinjava nevolje onih koji veruju u njenu magiju, ako je ubrana na Biljani petak pored izvora kapnice, ne stišava se dvoumljenje da li njena dva raščinjena lista stvarno mogu da izmene stanje našeg nespokoja.

Vreme koje smo proživeli od objave „Zlatne trave°, darivane dukatima na početku saznanja da je njena moć tajanstvena i neobjašnjiva, uverava nas u ispovednim javljanjima da su brojne osobe povratile sreću i mir, odagnale od sebe uticaj tuđih pogleda, nerazumljivih reči i predmeta u svom ograđu, na pragovima stanova, kobna podmetanja vlasi, kostiju i spletene niti.

Nije mi rečeno da ikoga uveravam u hvalu Raščinke, o viđenju njenog preobražaja pored menjanja vode u vreme godišnjih doba, niti da govorim o svemu onome što se meni samom dogodilo ovih godina, jer ne bih mogao da objasnim onima, koji su uneli Raščinku u svoj dom, a ostali bez njene blagosti, zašto se to dogodilo. Osim da im kažem da je odvajkada poznato da postoji i sudbenost koja se ne može izmeniti, dok se ne istrpi kazna za znane i neznane zemaljske grehe.

 

I danas se odgon bolesti tela i duše traži na svakom mestu gde se začuje da postoji neko ko ume da prepozna znake nabaca čini, ispaštanja predaka i sukoba potomstva. Sve više se veruje da ljudsku sreću uništavaju međusobna mržnja i osveta, sumnja u bližnje da su podložni lažima i prevarama, dvojnom životu, da zapravo obmanjuju one koje najviše vole.

Ti bolni porivi nesanice upijaju se u telo i čine ga nemoćnim i slabim. Više niko ne zna otkuda bolest neobjašnjivih uzdaha. Njihova dugotrajna postojanost potire se od davnina magijom bilja uz istovetnu veru u dobre duhove prirode koji nas štite od crnila tuđih misli i sopstvenih zabluda.

Koliko je ljubav nepostojana, vidi se i po brojnim rastavama brakova. Žalosno je i nepojamno kada, posle slavlja venčanja i zaklinjanja na vernost i odanost, dođe do sukoba muškarca i žene, dva uma, protivrečnih osećanja opstanka.

Na putovanjima i svakodnevnim razgovorima naslušao sam se tegobnih ispovesti žena. One i nemaju kome drugom da se jadaju osim onome ko hoće da ih čuje i uputi kako da otklone mučninu iz sebe. To su priče o brojnosti nemilih ljubavi i strašnom trpljenju nepodnošljivosti prevarnih brakova.

Pričala mi je glumica iz Novog Sada, koju sam, posle promocije „Srpskih čudesa”, za intimni krug vernika neobjašnjivog, sreo na salašu pored đerma tuđih predaka, da je čitav njen život prohujao u žrtvovanju za decu i njihovo potomstvo. Samo je davala, nikad ništa nije dobila za uzvrat, a na kraju je ostala sama, sa uzdasima koji joj razdiru dušu.

Bračna gnezda njene dece uništili su tuđini, mladić sa salaša i devojka sa trla, upućeni od svojih na prastaru bajalicu da je siromah najbogatiji kada se oženi gazdinom kćerkom, a sirotica preotme gazdinoj ženi ono što nikada nije ni bilo njeno.

Tako je glumica dobila u kući dva kukavičja jajeta; nijedna ljubav, ni sinovljeva, ni kćerina nije bila iskrena. Uljezi su nastojali da uruše sve što su drugi stvorili, posvađaju decu sa roditeljima i otmu za sebe tuđi posed, ne unoseći ništa od truda svojih predaka; ni pregnuće svog rada.

Na početku našeg razgovora, glumica je iskazivala silnu veru u moć Raščinke, svega što predstavlja magiju prirode. Takva je bila i posle dugog vremena kad mi se javila izdaleka, iako je samo njen sin uspostavio mir i red u kući, a kćer i dalje teško uzdisala zbog stalnih nesporazuma sa mužem.

„Ne gubim nadu” pisala mi je ovih dana „da će i moja lepotica da povrati izgubljeni osmeh. Imam silnu veru u Raščinku. Čini mi se da, kad bih prestala da verujem, više ne bih mogla da se odbranim od sile i reči koje ne razumem.”

I za Raščinku je važno, kao i za svako znamenje prirode, nerukotvoreno, da se uzima za sebe samog, za svoje ime i svoju samosvest, i da se povremeno obavlja po godišnjim dobima.

 

Ovog leta primio sam istovetne poruke od tri žene iz tri različita evropska grada. Ono što su tražile za sebe, pozajmile su svojim prijateljima u nevolji, a same su ostale bez zaštite. Njima nisu pomogle, a svoje probleme su uvećale. Jedna od njih, čudnog imena, kakvo nikada nisam čuo, niti zamišljao da postoji, javila mi se ponovo, tražeći Raščinku za sina, uhvaćenog sa grupom provalnika i dilera droge. Svi su osuđeni, samo se njen dečak pokajao i ostao na slobodi. Za ožalošćenu majku to je bio znak da ga povrati sebi i odvoji od društva kome ni po čemu nije pripadao, osim podložnosti uticaju posrnulih momaka.

I dok se očevi, zauzeti poslovima, brigama i obavezama, sve više udaljuju od dece, u raskolu porodice žene ispaštaju i podnose najveću bol, kao bake, kojima su ostavljena unučad na čuvanje, dok odrasli nekuda u svetu zarađuju novac za preživljavanje. One su spremne na svaku žrtvu za malo spokoja i radosti.

Kako se glasi o Raščinki pronose po narodu, slušao sam od mnogih žena, koje su uverene da su se njihove životne nedaće povukle od njih samih.

„Ja sam se držala rečenog uputstva” rekla mi je nedavno gospođa iz Beograda, koja je bila ubeđena da je nikada neće napustiti ono što ju je spopalo. „Čim sam smirila svoju dušu, postala sam druga žena. Sada mogu svakome da kažem da je zanosno da se veruje u ono što je nerazjasno našem umu.”

Putujući sve dalje od sebe samog, sve mi se više otvaraju prostranstva na kojima srećem svet bliskosti i istinske želje da pri kraju svog života promenim mišljenje o onome u šta sam verovao kroz duge godine trajanja.

 

U Jagodini, Serbia, 7. novembra 2006.