Preobražaj nezaboravne Raščinke
Nikodije Spasić

 

Na brojne zahteve žena iz zemlje i sveta do kojih su doprli glasi o Raščinki, a nije im se dalo da na vreme pročitaju priče o počinjenim čudesima ove trave osećam se obaveznim da iznova razjasnim moć njene magije. Kao što sam već pisao o otkriću i čuvanju zaveta ćutanja Raščinke - povest o njoj stara je dva veka. Nastala je u planini, tamo gde u kružju lekovitog bilja trepere njeni listovi, pored izvora potajnice, kad ih se dotaknu prvi zraci jutarnjeg Sunca. Saznanje o njoj darivano je devojci, bolnoj na postelji, čije su ruke tkale ćilim za verenika, čekajući ozdravljenje. I kad se njen san pretvorio u javu, kad je ubrala Raščinku i okitila njom svoj dom, započela je brojanje godina o čuvanju tajanstva „zlatne trave”, nazvanoj tako po razmeni njenih listova za dukate sa devojačke niske.

Pošto su svedoci otkrića Raščinke i njeni potomci došli do kraja ćutanja, tajna je preneta onom ko se zarekao na mestu njene nađenosti. U vremenu od dva veka vetar je razvejao njeno seme i do drugih krajeva, ali bilo je rečeno, i ostalo, da moć poseduje samo Raščinka pored mesta na kome je darivana po odabranosti devojke koja je imala veru u povrat zdravlja i videla svoju budućnost u prizoru sreće i svetlosti.

 

Ima neko vreme kome se ne beleži prolaznost, već pamti opstanak verovanja, kako se čitaoci raspituju gde raste Raščinka, mogu li da je zapate ako na nju naiđu negde u gori ili pored nekog vilinskog mesta kružja cveća i bilja. Rečeno je da Raščinka počiva u bezglasju i da onaj ko oseti veru u njenu moć ne treba ništa da pita. Odluka da se u kuću unesu dva lista Raščinke, veći i manji, predstavlja lični izbor. Svakom od nas, u potrazi za raščinjenjem nevolja i nadom u srećni preobražaj onog što nas muči ostaje iščekivanje. Ništa se ne dešava odjednom. Nešto se mora istrpeti zarad sagrešenja prošlosti. Ali u čovekovoj prirodi je da posluša poruku nepoznatog i proveri na sebi da li zaslužuje blagodat Raščinke.

Po glasima, koji su stigli do mene, ona je preobratila sudbine onih koji nisu izgubili veru ni kad je prošlo vreme moći iščekivanja da će radost u njihovom srcu da uništi suze i tugu očaja.

Onima koji nemaju veru u sebi uzaludna je svaka priča. Njima ni stvarnost ni legenda ne mogu da pomognu. Osobe iskrene snage i blažene duše prepoznaju se po glasu i obećanju da žele da osete moć negdašnjeg povrata bolne devojke u dugovečni život, a neke ne mogu ni da prihvate da se odista dogodilo ono što se u našem umu graniči sa neverovatnim i nepojamnim.

Kad se pomene zavet ćutanja i bezglasja to znači da treba prihvatiti ono što je rečeno, da se ne huli i ne govori da narod izmišlja bajke da bi ulepšao život u beznađu. Svako od nas je dovoljno mudar da shvati da su nam svedočenja mnoštva nepotrebna, ako dođe čas kad oseti u srcu i zaumlju da je moguće i ono što se čini nemogućim.

Tako počinje vera da bolesni mogu da ozdrave, nesrećni da se posreće, nepokretni da prohodaju, nerotkinje da rode, a momci i devojke da sretnu one za kojima žude ka večnoj zajednici.

 

Ovo što je već napisano dovoljno je da se razjasni tajna Raščinke. Sve što dalje sledi može da se primi kao navođenje na njenu magiju. Zato ću, da ne budem pogrešno shvaćen, opisati ono što se nije dogodilo, što se očekuje.

Na samom početku objave povesti o Raščinki stiže mi odnekud pitanje, bez predstavljanja imena i mesta, kraja i države, da li Raščinka može da pomogne onome ko je nasledio onog što je uvek drugima pomagao, dajući ono što nije njegovo. Uvek žene postavljaju najteže zagonetke, pričaju o onom što žele, a kriju prave razloge svoje prošlosti i istinske patnje.

„Prvog muža sam ostavila, drugog sam dugo tražila” glasi ta ispovest. „Prvog nisam mogla da zavolim, iako je on ludovao za mnom, a drugog nikako nisam mogla da razumem. On je neprestano onima u siromaštvu po nešto davao, iako ni mi nismo imali dovoljno. Poklanjao je ono što sam nije stekao; što je bilo očevo i majčino. Nikada nije hteo da mi objasni zašto to čini, sve dok se nije razboleo od one teške bolesti. Tada mi je odao tajnu svoje kuće. Ono što su imali njegovi roditelji bilo je kupljeno tuđim blagom i on je nastojao da to pokloni posle njihove smrti, ne bi li se zaštitio od svake nesreće. Nije mogao. Umro je u mukama. Pitam se šta očekuje mene koja sam nasledila sve što je njegovo...”

Šta odgovoriti na ovakvo pitanje?

To jedino zna magija Raščinke. Saznaće i žena koja je ima i verom iščekuje blagodat duha prirode. Treba se čuvati svemogućih odgovora i ne reći sve što se zna o tajanstvu. Ona se ne odaziva svim imenima i svim dušama. Nije naše da sudimo zašto preobražaj nije sveopšta pojava.

 

U čestim razgovorima sa čitaocima, u osami i vreme noćno, kad je duh posve razgovetan, imam prilike da čujem odista čudesne ispovesti i razna činjenja, od molitve do odlaženja u šume, da se oseti prosvetljenje Sunca.

„Godinama sam prizivala sreću” glasi drugo pričanje „a kada je nisam dozvala započela sam pohvalu nesreći. Izmišljala sam za nju najlepše reči, da je umilostivim i zbunim, da se i ona začudi i zadivi. I nesreća je zastala, udaljila se od mene. Tada sam shvatila da je zapravo sreća poništila njeno postojanje. Nikada im više imena nisam pomenula. Sve to vreme nosila sam Raščinku sa sobom. I sada imam osećaj da me njena zaštita ne napušta...”

Slična su i pričanja onih koji se vremenom pomire sa nesrećom u kući, daljinom roditelja i dece, momcima u godinama i razvedenim mladim ženama i ne čine ništa da izmene osećaje tuge. Šta preostaje? Molitve, zaštita predaka i magija prirode? O tome sami odlučujemo. Kad osetimo čas preobražaja shvatićemo šta je na našoj strani.

Došlo je vreme kada retko ko razmišlja o sebi samom, osim u retkim trenima ispovesti čitavog života uz kaficu ili čašu rakije. Tada se stiče utisak da svako poznaje dubine svoje duše i zna sve o poznanicima i bližnjima, iako u stvari niko ne poznaje nikoga - najmanje se poznaju oni koji zamišljaju da se vole. Njihove tajne su beskrajne, a prevare i obmane čine suštinu njihovih bića.

„Čitav život mi je kajanje” čujem svakodnevno kako govore oni koji imaju nešto iskrenosti u sebi. „Sve češće se molim, a ne znam zapravo od koga da tražim pomoć. Bog je tek jedan.

Molim se svemu što je viša sila. I Suncu, jer se bojim da ne potamni, i bilju, jer je ono najveće tajanstvo...”

 

U Jagodini, Serbia, 7. decembra 2004.