Pripovesti o Raščinki
Nikodije Spasić

 

Slovo priređivača

Dugi sled godina drugujem sa Lekovitim Biljem. Upoznao sam puno Lepih i Blagorodnih Ljudi. Takav je gospodin Nikodije Spasić, pisac tekstova objavljenih na sajtu. Tihim glasom, sa malo reči, Nikodije ponire u suštinu Života. Darovan je Nikodije Zavetom Ćutanja, do sada neviđenoj pojavi kod Serba - čekalo se Vreme da neki Serb uzri, da može poneti blagi teret Zaveta. Nikodije ga nosi s Mirom Gospodnjim na korist vaskolikog Čovečanstva.

Pojava RAŠČINKE u našim Životima je skorija. Za godinu i po dana (od 2002.) Nikodije objavi sijaset novinskih članaka o Voljenoj Tajni Čoveka. Ljudi se počeše javljati sa svojim potrebama. Raščinka iz Zaveta krete na Put. Odmorna i čila. Puna Mudrosti i Ljubavi. Potonje pripovesti su zbirka Istinitih Svedočanstava Bližnjih o Voljenoj.

Da navedem neke od novinskih naslova:

 

Raščinka otvorila dušu naroda

Raščinko, sestro mila, nisam više sama

Raščinka osvojila Evropu

Svetlosne vizije Raščinke

Rođendansko darivanje Raščinke

 

Pojava Raščinke i Njoj srodnog Bilja na sajtu ima puno opravdanje jer bolest ima podlogu u duhu a njena telesna pojava samo je posledica datog stanja.

 

U Loznici, Serbia, 15. decembra 2003.

Dušan N. Kovačević 

 

 

Raščinka otvorila dušu naroda

 

U davnini, za Raščinku, travku raščinjenja svih nesreća, pronosili su se glasi da negde u gori, skrivena i od sebe same, raste čudotvorka čija magija pomaže i onima koji su svaku nadu izgubili. Domaćini, upućeni u njenu premoć nad lečnim biljem, plaćali su je dukatom da bi došli u posed jednog jedinog njenog lista. Ko bi je dobio od nepoznate žene tajanstva polagao je zavet ćutanja: da nikom ne govori gde mu je uručena i da se nikom ne hvali kako je od sebe odagnao nasrtaje demonskih sila.

Iako Raščinka nema sjaj svetlosti, već se zelenilom utapa u boju bujnog rastinja, znalci su je nazivali „zlatna trava”, pa su je zlatom i darivali. Od njena dva sastavljena lista, gde veći pravi mali odmak od manjeg, prvi je ramljen i čuvan na zidu pored slika predaka a drugi je uvek nošen sa sobom i u trenima bola gledan kao isceljenje i poslednja uteha.

 

„Kad sam dobila Raščinku” rekla mi je žena iz Bačke Palanke „osetila sam preporod u duši i odmah sam shvatila da posedujem znamenje. Ja verujem u čar prirode i magiju bilja. Oduvek živim s Bogom u duši i biljem u bašti”.

U ovim kazivanjima nema imena. Poštujući intimu svojih sagovornika, koji taje nevolje i životne neuspehe, samo navodim ispovesti da bi se videlo kako nam je duh slomljen, aura oslabljena, nadanje približilo tuzi svekolikog ništavila.

Od Sombora, preko Novog Sada i Beograda, Šapca i Kragujevca, do Niša i tragičnog Kosova, da ne pominjem narode u Bosni i jad Skoplja i Bitolja, javljaju se žene zrele dobi da posvedoče čemer porodica i mahnitost dece.

Tek što je progovorila, žena iz Novog Sada zaplakala je na odaziv mog glasa, ne verujući da me je dobila telefonom posle toliko bezuspešnih poziva.

„Molim Vas, molim Vas, pričajte mi o Raščinki. rekla je jecajući. „Oprostite što plačem. Toliko bola se nakupilo u meni. Gde sve nisam bila, niko mi nije pomogao, niko utešio. Može li Raščinka da raščini ovu tamu oko mene? Sin mi je napustio studije, otišao je na Kosovo kao prevodilac kod UNMIK-a. Svake noći ga sanjam kako mu se zlo događa.”   Tek što smo završili razgovor, neko je zakucao na vrata mog stana. Nepoznata žena pristigla iz daleka, bez najave, izvinjava se i kaže mi da je morala da dođe jer preko telefona ne može da mi ispriča sve što je raspinje u poslednje vreme. Ništa joj ne ide od ruke. Što započne, pogrešno se završi. Nalazila je više poslova sa lepim izgledima na uspešan rad, ali ništa nije dugo trajalo: jednog vlasnika firme iznenada je snašla smrt u putnom udesu, drugi je prokockao preduzeće kad je bilo najuspešnije a treći se odselio za decom u Ameriku.

„Ne znam zašto” rekla mi je u poverenju „ali imam čudesan osećaj da će Raščinka da mi pomogne. Zato sam i došla do Vas. Znam da ste čovek koji će da me razume i da sa Vama mogu da pričam. Ja verujem da neka sila postoji. Želim da imam Raščinku uz sebe, kao što na terasi imam bosiljak. A kad mi ona pomogne da ostvarim ono što želim, doći ću nasmejana. Neću biti tužna kao danas.

 

Svakom je njegova muka najveća pa ne može da se odredi da li veće pošasti vladaju gradom ili selom. Samo su one sa asfalta uglavnom plod obesti, a one sa polja i njiva teško mučeništvo.

„Izgubila sam sina, izgubila sam ćerku...” jadikuje kroz daljinu telefonske linije starica iz sela pored Morave „Sama sam sa starcem. A zli ljudi nas napadaju. Noću nam lupaju na prozore, nabacuju strvine pred vrata pa nam po toru sve lipsava. Svoju štetu na nas prebacuju. Ostali smo i bez junice i bez krmače. A mleko od krava nam niz crvenu pređu otimaju.”

Pominje baka susede „nečastivce” od kojih ne može da se zaštiti, pa pita da li će Raščinka od takvog zla da je odbrani.

Slušam kazivanja sve tužnija jedna od drugih. Priča mi žena sa druge strane Morave kako je neka zlobnica, po nečijoj želji, od muža razvela, pa njoj ostavila da samohrano podiže decu, a deca porasla bez oca, niti se sin ženi niti kćer udaje. Selo im se podsmeva, baca im krstače u avliju, kuću prskaju krvlju životinja, baštu crnim kamenjem zatiru.

Kasno noću budi me poziv iz velikog crnogorskog grada, poznatog po brojnim zločinima.

„Sin mi je bio lepota grada.” priča žalostiva majka. „Nije bilo devojke koja ga je videla, a da nije za njim uzdahnula. Šta su mu učinili, jadna, još nisam doznala. Znam samo da je bio u društvu prijatelja i da se te noći vratio kući izmenjen, više nije ličio na sebe, niti je govorio istim glasom. Ubio se, a ni pismo za sobom nije ostavio. Otada neprestano plačem. Znam da ne mogu da ga vratim u život, ali još mi je teže što ne mogu da razbijem tu magiju što mu je uzela život.

 

Majke u crnini sanjaju smrtnu decu, a izbeglicama iz Hrvatske, Bosne i sa jadovitog Kosova dolazi u san zavičaj, kućno ograđe i groblje predaka. Poznato je da nema veće magije od zanosa mesta rođenja i da se mnogi ljudi izdaleka vraćaju pred smrt da umru tamo gde su rođeni.

„Nema dana da ne gledam Sarajevo iz Beograda i nema noći da ne sanjam Miljacku i čaršiju, i svoje jarane.” govori mi sa tugom u glasu meni nepoznat čovek „Nikada nisam bio bolestan u životu. Tamo, u zavičaju, bio sam najsrećniji kada sam leti gledao pun mesec, a kad sam ga prvi put video nad Beogradom dobio sam epileptični napad. Otada sam stalno bolestan. I otac mi se razboleo od tuge, i ostala čeljad, ne znamo šta ćemo sa sobom... Ovde nam nema života, a tamo ne možemo da se vratimo. Može li Raščinka, brate, našu tugu da raščini?

 

Otvaranje duše naroda na primeru Raščinke, Trave Nade, pokazuje koliko na zemlji ima usamljenih, nesrećnih i željnih razgovora utehe. Kao da je došlo Vreme da Čovek više nema s kime ni lepu Reč da razmeni.

 

U Jagodini, Serbia, 9. jula 2002.                                      

 

 

Raščinko, sestro mila, nisam više sama

 

Od svih reči zahvalnosti koje sam dobio povodom otkrića Raščinke, čija magija otklanja sve telesno i duhovno protiv života, najviše mi se upila u dušu uteha jedne usamljene majke ostale bez igde ikoga: „Raščinko, sestro mila, nisam više sama”.

Možda ništa više ne boli zemaljsko biće od usamljenosti. Imao sam priliku da vidim grlicu kojoj je kobac odneo mužjaka dok je ona smerno ležala na gnezdu. Sama, danima je letela okolo dozivajući večnu ljubav, a kad je izgubila svaku nadu u odaziv, uginula je od tuge pored drveta među čijim se granama ovog leta nisu izveli njeni ptići.

Koliko je tek bola u duši žene od koje odbegne muž ili je za njenog života zameni ljubavnicom?

 

Od velikog broja žena čuo sam kako su stranci u sopstvenoj kući. Muževi se udaljili od njih, a ni deca ih više ne poštuju, postala su osiona i govore im reči koje nikada ranije ne bi izustili u njihovom prisustvu.

„Sve mi se češće događa da čekam muža da s posla stigne na ručak,” priča sredovečna žena iz Prokuplja „a on se negde zadrži usput i stigne kući kasno noću. Od tuge mi se ni jelo ne jede, ni voda ne pije. Gledam dva prazna tanjira na stolu i plačem. Ne znam kakvo je ovo vreme. Šljive prerodile, ne sluti na dobro...”

Potresno je i kazivanje njene vršnjakinje iz Leskovca, koja se udala za mladića isteranog iz škole, nezaposlenog, bez kuće i kućišta.

„Ja sam od njega stvorila čoveka.” glasi njena priča. „Uspela sam da ga ubedim da upiše vanredno školu. Plaćala sam mu školarinu i putovanje do prestonice sve dok nije dobio diplomu. Počeo je da se bavi politikom. Sve je više vremena provodio na nekim sastancima, sve manje kod kuće. Tek kad sam otkrila da miriše na parfem koji nikada nisam upotrebljavala, shvatila sam da ima ljubavnicu. Jedne noći mi je otvoreno priznao da sam mu odavno strankinja u postelji. Tako je i otišao od kuće. Zaboravio je sve što sam učinila za njega. Ostalo mi je jedino da verujem da Raščinka može da ga urazumi i vrati kući...”

 

Teške su muke zemaljske: obolela zemlja, gar savladao useve, stoku napadaju i bube i zveri, pa ni čovek ne može da se odbrani od nečastivih bolesti. Zavladala nesloga po kućama. Svirepima su i reči zle, a nežni trpe šta ih je snašlo i boluju od tuge i nesreće.

„Od zlog vremena ušla mi nesloga u kuću, više niko nikog ne podnosi.” jadikuje žena iz Novog Pazara. „Sa svake strane bije me nesreća. Kćerka mi zapala u loše društvo a sina snaja otima od mene. Ne da mu ni rođenu majku da vidi. Godinu dana nije mi prešao preko praga. Čula sam da mu je tašta zašila u odeću zastan čini, da kod nje stoji, a nigde da ne ide. Molim te, brate, pošalji mi Raščinku da raščinim zastan nevolju.”

Velika nesloga vlada i između starih vrednih domaćina, naslednika kolača slava i preslava, i zetova tuđe krvi koji su olako, preko njihovih kćeri, ušli u posed bogatstva sticanog decenijama.

„Gde sve nisam išla da tražim odbranu od onog tamnog pogleda mog zeta, oca mojih unučica.” ispoveda se telefonom iz daljine Frankfurta na Majni, žena iz Resave. „Preko dvadeset godina radim sa mužem u Nemačkoj. Štedeli smo svaku marku da bi podigli sve najlepše za život i rad na selu. Kćerku nam čuvali stari roditelji pa se tako i dogodilo da je zaveo lep momak na lošem glasu. Kako se prizetio na našem imanju, radi šta hoće. Bugari mu obrađuju zemlju a mlade Rumunke doveo je za poslugu. Dok naša kćerka čuva decu, on obilazi kafiće, kocka se i rastura ono što smo mi s mukom stekli. Naša kćerka kao da je omađijana, ne vidi ništa, sramota je da se razvede. Šta sve nismo činili da ga urazumimo, a on, jedne nedelje liči na čoveka, tri ga drži đavo pod svoje. Dala bih pola imanja kad bi Raščinka promenila njegovu zlu narav...”

 

Po glasovima koji mi stižu iz homoljskog kraja čini se da se u naseljima tamošnjih šuma pati najviše nesreće. Nešto tamno i neobjašnjivo nasleđeno je iz tmine prošlosti, a nešto je stvoreno u našem vremenu otkako su se porodice razdomile po zemljama Zapadne Evrope.

Davnašnja je istina da su još u doba Rimske imperije u Homolje naseljavani kažnjenici iz svih krajeva carstva, a odatle odvođene najlepše devojke u istočne hareme, koje su se tek u starosti u zavičaj povraćale. Svireposti muškaraca nije bilo kraja, a lepoti Vlahinja čak su i Đurđijanke zavidele. Na dvorovima orijentalnih vladara posebno je cenjena moć njihovog magičnog osmeha koji se od anđeoske privlačnosti u demonsku odbojnost pretvarao.

U naše vreme mnoge devojke i mlade žene iz Homolja zavele su svojim brđanskim stasom i vilinskom lepotom i mlade i stare poslodavce po Evropi i nasledile njihov imetak magijom živaka ili srebrne rose. Sada im se bogatstvo nenadanim gubitkom svega uzvraća – porazom i nesrećom. Iz Pariza, Ciriha, Minhena i nordijskih zemalja one su prve zatrazile pomoć Raščinke; ne da obnove zanos ljubavi, već da zastali uspeh u poslu uvećaju.

„Preotela sam muža jednoj Francuskinji, sada mi je Ruskinja preotela sina.” priča mi izvesna Katarina, koja je deci francuska imena nadenula. „Nije prošla ni godina dana, a ona je sa braćom pridobila skoro sve što mu je otac u nasleđe ostavio. ‚Šta je magija vaših baba prema snazi našeg Raspućina’ rekli su mi ti Rusi. Nisam ni znala ko je taj čovek, dok se nisam raspitala. Tek tada sam shvatila da je magija bila prisutna oduvek na dvorovima vladara, a kako čujem ni danas nema važnijeg političara, sportiste ili estradne zvezde koja ne koristi usluge čitača sudbine. Posle svega što sam doživela, čula i videla ostalo mi je samo da verujem u duh prirode. Zadivljena sam pojavom Raščinke. Njeno ime sve govori.”

 

U pomoć Raščinke uzdaju se ne samo oni koji su klonuli duhom već i osobe snažne volje koje se nadaju velikom uspehu u budućnosti.

Nenaviknut na blagoslove nepoznatog sveta i zahvalnost što je Raščinka obnovila izgubljenu veru i nadu u boljitak u mnogim domovima, primio sam sa velikom radošću vest iz Subotice da je studentkinja Violeta položila ispit kod profesora kod koga godinama nije mogla da dobije prelaznu ocenu. Rekla mi je da se od Raščinke više ne odvaja i da se zarekla roditeljima da će sledećeg leta da diplomira.

Među osobite razgovore ubrajam i javljanje jednog našeg naučnog radnika, nastanjenog u Stokholmu, čiji je san da privede kraju otkriće značajno za čovečanstvo.

„Raščinka mi je potrebna kao zavičajni melem za dušu.” rekao mi je. „Ja sam naučnik i znam šta je zavet ćutanja. Dovoljno je što Raščinka postoji kao magija bilja. To je najvažnije za čoveka. Druga pitanja se ne postavljaju.”

 

U Jagodini, Serbia, 6. avgusta 2002.

 

 

Raščinka osvojila Evropu

 

Čudesnost magije bilja, koju iskazuje Raščinka u domovima ukrašenim njenim listom, osvaja nesagledna prostranstva i daljine povezujući zavičajnost i nova staništa raseljenih naroda.

Posle velikog interesovanja ljudi i žena iz naših krajeva i porodica na radu u zemljama Evrope oglasili su se pozivi iz Amerike, odakle stižu i pisma ispovesti, prožeta strahom od neizvesnosti u budućnosti vremena.

Pored neobjašnjivih sila sudbine, čija se pogubnost oseća u svačijem zemaljskom trajanju, u govoru naših ljudi odbeglih preko okeana u potrazi za neostvarenim snovima u otadžbini, opširno se pominju silna zla koja je država Amerika počinila širom sveta. U golemom strahu, vidnom na licima od Njujorka do Kalifornije, kao da počiva kazna onima koji razaraju prirodu, koji su pošasti civilizacije, duvan, polne zaraze i biljne svejedice, naselili po planeti dotučenoj atomskim zračenjem.

 

U zemljama izbeglog sveta, u kojima caruje nauka i borba za bogaćenje, uz raznoličje tumačenja Biblije, Serbi su odneli i magiju zavičaja. Moć bilja, onog iz bašte i dalekog i nevidnog iz „tajanstvene šume kao vreme” opstala je u sećanju kao nezaborav premoći nad izgubljenom nadom i verovanjem da se sreća može dostići i tamo gde dete nije rođeno, gde se maternji jezik zaboravlja, a tuđi unosi u um i rasuđivanje. Nekima se u daljini vremenom izgubi i taj nezaborav zavičaja.

Tačno u ponoć, kad sam već bio usnio, posle razmene nežnih reči sa Raščinkom, probudilo me je zvono telefona zvonom jutarnjih zvona jer je izvesna gospođa iz Klivlenda u državi Ohajo okrenula moj broj nadajući se da će u to vreme da me zatekne kod kuće. Progovorila je mojim jezikom, prepoznatljivim naglaskom iz južnih oblasti Serbije.

„Pročitala sam u ‚Trećem oku’ broj vašeg telefona.” rekla je glasom nostalgije. „Izvinite ako sam vas probudila. Toliko me je uzbudila vaša priča o Raščinki. Podsetila me je na pričanje moje bake, koja je sve svoje i naše nevolje odvraćala od kuće travama čudesnih imena, samo njoj poznatih. Kako bih danas volela da sam je u mladosti slušala i zapisivala ono što je govorila. Ovde mi se i zavičaj izgubio iz sećanja. Nadam se da će duh Raščinke da mi pomogne da opet vidim svoje selo u planini.”

Svanuće dana donelo mi je novo iznenađenje. Dok sam sedeo na terasi razmišljajući da li da pođem na putovanje u naše krajeve, pred zgradom se zaustavio nepoznati čovek s belim šeširom i upitao me da li je stigao na pravo mesto. Kao da me je prepoznao po viđenju, nekoj fotografiji ili slutnji putnika da mu se želja najzad ostvarila. Čim je ušao u moj dom, rekao mi je da je pre nedelju dana došao iz Amerike, iz strašnog grada Čikaga i da ga je zov Raščinke do mene doveo.

„Živimo u vremenu nečoveka i nevrednih vođa.” izustio je glasom razočaranog čoveka kome se sreća najednom pomela, a životni san izgubio. „Svi govore da smo se primakli strašnom sudu i propasti planete. Moja porodica je izbegla iz Jugoslavije, a u Americi je doživela napad na plamen gradova, ono što je u Bibliji zapisano. Dvojica sinova poginuli su mi u rušenju kula Novog grada, a trećeg su mi poslali na Kosovo da se bori protiv sopstvenog naroda. Brate mili, došao sam da sinu odnesem Raščinku da ga u zavičaju spasi od svakog iskušenja. I deda i otac su mi govorili da nikad ne napuštam prag i ognjište jer je to sveto za svakog čoveka. Sad bih hteo da se vratim, ali vidim da nema povratka domu. To mi je kazna zato što sam zaboravio amanet predaka...”

 

Ne prođe dan otkako sam svoju slobodu zatvorio u postojanost doma, a da ne dobijem pisma u kojima mi čitaoci opširno pišu o svojim nevoljama i zabludama koje su ih dovele do osiromašenja i razočaranja u ljude.

Za ova kazivanja, posvećena odjecima iz Amerike, izdvajam zapise mladih ljudi, posvećenih nauci, izmišljanju nepoznatog.

„Ničeg se više ne bojim nego samog sebe.” piše mi mladi doktor iz Kalifornije, istraživač nevidnog kosmosa. „Sve što sam saznao u Americi zastrašujuće je. Apsolutna neizvesnost budućnosti. Vremenom sam shvatio da sam i sam tako počeo da razmišljam. Posao me nagoni da gledam u svemir, u beskraj koji umom ne mogu da odredim. Više i ne znam šta se događa na Zemlji. Nedeljom idem u našu crkvu i tražim utehu u postojanju Boga. Molim se svemu što čoveku uliva nadu u spasenje. Želeo bih da u kući imam Raščinku, da njom izmenim misli kada me razneži tuga za Šumadijom i kada shvatim da sam nemoćan pred silom koju ne poznajem.”

To izmišljanje nemogućeg prisutno je u skoro svim pismima Evrope i s dalekog kontinenta, zaštićenog svemoćnim okeanima, a tako ranjivim od tmine prokletstva i sveprisutnog harajućeg nasilja. Može li čovek da se približi Bogu dižući kule ka nebesima? Što je čovek udaljeniji od trave i rose zemlje, sve je otuđeniji od svega što ga čini ljudskim bićem.

Iz rudnika okoline Pitsburga dobio sam pismo sledeće sadržine:

„Rodom sam iz Istočne Serbije” napisao je stariji čovek u godinama kraja radnog veka „a sudbina mi je odredila da kopam ugalj, da svakog dana perem sa sebe crnilo – crnilo muke i znoja. Preko leta, svakog vikenda, tumaram po planinama i tražim bilje zavičaja. Takav mi je i otac bio, kuću je uvek kitio travama. Za svaku ranu i boljku imao je travku. Ovde njegove travke nisam našao. Druga zemlja, drugo nebo, sve je drukčije od mog sela. Ne sećam se da su u našoj kući starci ikada pomenuli Raščinku. Da li je moguće da postoji trava tog imena? Kad bih je dobio, uramio bih je i čuvao kao svetost prirode, i svakom pokazivao. Ne verujem da biljka tog imena više igde postoji na svetu. Imam osećaj da ona zaista pomaže čoveku da raskrsti svoje nevolje.”

 

I naši zemljaci iz idiličnih naselja prirode u kojima jutra oglašavaju petlovi i zvono ovaca razbudnica, naseljeni u velikim alpskim gradovima, neprestano u mislima žive s rodnim krajem. Snevaju da poruše staru kuću, a novu naprave, ožene sinove, udaju kćeri, imetak uvećaju i puste glas o sebi da im se umešnost nadaleko čuje, ali od zavičaja do Alpa daljine su nesagledne, a zavist i zloba putuju brže od svake dobrote.

„Neću da se hvalim” javlja mi čovek iz Beča „ali ja sam prvi prolepšao naše selo. Napravio sam veću kuću od svog gazde, vozim lepša i brža kola, i deca su mi lepša i pametnija od njegove. Zbog toga sam mnogima trn u oku, pa samo gledaju kako da mi navale nesreću na vrat. Dođu mi u kuću na piće, pa mi nešto podmetnu, pođu sa mnom na izlet, pa mi zasecaju odelo i belege nekud odnose. Do sada me pratila sreća, a od nekog vremena sve mi se izvrnulo naopako. Sin otišao tamo gde ne treba, kćer se zaljubila u pogrešnog momka, ni za ženu više nisam siguran šta radi kad ode iz kuće. Čim svane dan i ugledam onu maglu, nešto me pritisne po duši, pa zažalim što sam ikada došao u ovaj mravinjak. Ne bih danas imao sve ove nevolje koje, verujem, samo Raščinka može da raščini.”

U Cirihu je srećnima sve lepo, a tužni samo tminu osećaju. Teško se podnosi rastanak sa zavičajem, a u zemlji tuđeg, nerazumljivog jezika ni hleb ni voda ne mogu da se kupe bez reči.

„Dok sam živeo u Petrovcu na Mlavi, bio sam i zdrav i snažan” ispričao mi je čovek po imenu Marko „a ovde sam od početka posla u fabrici počeo da se osećam kao u zatvoru. Pritiskala me neka sila, pa samo rešetke vidim pred očima. Kad sam to ispričao svojima, odmah su mi rekli da mi je neko nešto uradio na polasku od Mlave i da to neću tako lako moći da odbacim od sebe. Posle sam i polno zanemoćao. Gde sve nisam išao? Čemu se sve nisam nadao? Ostalo mi je još da se uzdam u Raščinku. Ako mi narodno verovanje ne pomogne, ništa neće da me spasi. Ja sam čovek iz naroda i verujem u sve što je bilo sila pre no što su bele tablete izmišljene.”

 

U Jagodini, Serbia, 17. septembra 2002.

 

 

Svetlosne vizije Raščinke

 

Bratstvo Raščinke proširilo se ovog leta od planina do mora, od balkanskih sela do velikih gradova Evrope naseljenih uznemirenim dušama otišlim u svet iz naših krajeva. Ljudi i žene, koji su uneli čudotvorku u svoj dom i uramili je pored slika roditelja, dece i predaka da ih kao dobri duh zavičaja podseća ko su i odakle potiču, primili su je kao milost i zaštitu od svakog zla i svih smetnji u vremenu i prostoru.

Razmenjujući energiju sa Raščinkom, mnogi od njih, kako su mi javili, doživeli su svetlosne prizore ushićenja, ali i neočekivana viđenja likova na koje su sumnjali da im podmeću čini i tminu magije. Takođe su jasno spoznali nečista mesta, raskršća i stranputice koje treba da zaobilaze na putu od kuće do polja, posla i sastajišta večernjih provoda.

„Kada zaista saznaš da neko nešto radi protiv sebe” rečeno je „ućuti smerno, unesi mir Raščinke u svoju dušu i ne pomišljaj zlo tuđem imenu. Time sebi povraćaš sreću, a drugima će njihova sudbina da se pokaže.”

Interesovanje za Raščinku, koja iskazuje svoju čudesnu moć jedino ako se ubere na Biljani petak i sačuva u znamenju kovčega predaka, ne stišava se ni dolaskom jeseni i zime pred naša studna vrata i mrazne prozore.

 

U tajanstvu  nesaglednog  gorja, pre 202 proleća, roditelji lepotne devojke prineli su na rukotvornom ćilimu svoju jedinu kćer kraj izdana vode potajnice. Dan je bio majski, po Serbima –cvetni-, upamćen u radu kao -Biljani petak- pre Đurđevdana, kada se prvo lečno bilje bere po livadama.

Zaljubljena, a neudata, mladica se ujesen silno razbolela, i telesno i duhovno, i nije mogla s postelje da ustane, ni drugog da dozove. Noćima je imala nejasna snoviđenja planinskog visja nad kojim plove beli oblaci, sve dok joj se u vreme prolećnog cvetanja nije razvidelo Neznano mesto i jasno objavilo poruku da treba da stigne na jutrenje, pre Sunca, do rasta čudesne Raščinke, što raščinjava sve što je protiv čoveka, žene i dece.

Od kuće do visa čovek i žena dojahali su na konjima a bela kobila nosila je devojku, koju je ispred sebe držala stara majka, svedok događaja. Životinje niko nije upućivao, same su išle ka Neznanom mestu i same zastale kad su do njega stigle.

Nebo je rumenilo na istočju i Sunce se bližilo izgrevu iza visova u magli.

Ono što je bilo rečeno kroz snoviđenje lepotnoj, a bolnoj nevinosti ostvarilo se pred vodom potajnicom. U kružju procvalog lečnog bilja listala je Raščinka, raščinjujući sama sebe, deleći manji list od većeg.

 

Devojka je sa ćilima pružila ruku i nežno ubrala dva lista obećane trave. Jedan je privila na grudi, drugi stavila u mali ram da ga unese u kuću kao uzdarje duha prirode. Tako je bilo rečeno u njenom snoviđenju kad joj se dalo ime biljke u okružju cvetnica.

Na ćutanje roditelja i staramajke, ustala je i sve ih zadivila, pa uzjahala belokonja i prva se zatrkom u selo povratila. Udala se za dragog i nikad više nije imala nevolje, ni po telu, ni u saglasju duše. A sve što je htela da ostvari bilo je na sreću i uspeh. Poživela je 101 godinu.

Ovo je priča samo za one koji veruju u čudesnost i moć Raščinke, za nežne i duhom smerne koji žele da je unesu u svoj dom, a da ne postavljaju dalja pitanja. Svako pitanje je sumnja, a pred onim što ne možemo da shvatimo svojim umom naše ćutanje je poštovanje sili čija premoć ostvaruje nadu da sve možemo da postignemo i promenimo na ličnu dobrobit.

Svest o Raščinki čuvana je pod Zavetom ćutanja. Tako je bilo rečeno u viziji snoviđenja. Kako se dogodilo da retki ljudi, svetlosnih očiju, doznaju za njenu svemoć, ostala je tajna do dana današnjeg. Niko od njih nije odlazio u visove planine, do vode potajnice, jer nikome od njih nije ni bilo dato da kroz snoviđenje stigne do Neznanog mesta. Samo upućeni dolazili su do devojke na belokonju da raščine svoju muku i nevolju.

Narod je poštovao ženu kojoj je dato znamenje i niko se nije raspitivao za ono što ona nije htela da kaže.

A ona je samo govorila:

„JEDAN LIST  RAŠČINKE  NOSI SE SA SOBOM, A DRUGI SE ČUVA U KUĆI. PRED NJIM POVREMENO ZASTANITE KAD OSETITE POTREBU ZA MIROM U DUŠI, DA OTKLONITE BOL U TELU I TUGU U SRCU. TADA ĆUTEĆI, U MISLIMA, GLEDAJTE CVETNU DOLINU PORED BISTROG POTOKA U SUNČANOM DANU. I VIDITE SEBE, SREĆNU, NASMEJANU, U DRUŠTVU DRAGIH OSOBA I ONIH SA KOJIMA ŽELITE DA SE IZMIRITE, SA ONIMA KOJIMA ŽELITE DA OPROSTITE. IMAJTE VERE. VREME JE ISCELJENJE.”

 

Od svih nevolja današnjeg sveta bolest daleko zaostaje iza magije i sumnji da sve što nam se nesrećno događa dolazi iz našeg okruženja, i bliskog, rodbinskog, i dalekog, nepoznatog. Svakodnevno slušam preko telefona pričanja o porodičnim nesporazumima i svađama suseda, sudskim parnicama, koje razjedaju osetljive duše i čine ih bolesnim, a da niko pravi uzrok ne može da otkrije. Onda se neočekivano u kući pronađe podmetanje čini i uroka. Ali ta potajnost zluradih lica ne čini se samo ćutke, u noći kad niko ne vidi, već se ponekad iskazuje i po danu, da svet vidi i sazna šta koga očekuje.

„Živela sam sa bratom u kući.” pričala mi je starija gospođa iz Subotice. „On je bio oženjen, bez dece, a ja sam ostala neudata, pa su neki rođaci jedva čekali da nas nema, kako bi razgrabili našu imovinu. Šta sve nisu činili da nas zavade i razbole. Brat mi je umro od tuge. Nije bio bolestan, bio je samo tužan. Na dan sahrane neka žena bacila mi je iz njegovog groba šaku zemlje za vrat i pobegla. Može li Raščinka da mi pomogne da više ne mislim na taj dan?”

Sličnih grobnih podmetanja, stavljanje belega živim u mrtvačke sanduke, polivanje mrtvačke vode po putevima kuda narod prolazi do svojih polja i njiva, ima u svim krajevima naše zemlje.

„Ima već tri meseca kako mi je neko crnilo zahvatilo kuću.” čuo sam od stare Ciganke iz Niša. „Otkako sam starca sahranila, sve mi je krenulo naopako. Kćerka, pevačica, izgubila je glas, zeta uhapsili u Danskoj a unuka, dobar đak, skoro je prestala da pamti. Neće više u školu, hoće da se udaje za jednoga. Jeste lep, ali ja znam da je iz nevaljale kuće. Kad sam juče otišla na groblje, imala sam šta da vidim. Neko iskopao zemlju oko starčeve krstače i razbacao je okolo. Ja verujem u svaku silu, pa se nadam da će Raščinka da mi raščisti nevolje, da mi kćerka opet peva, a unuka čita...”

 

Naše žene u belom svetu, kojima je san da unesu Raščinku u svoj dom, najviše se žale na alpsku zimu i bavarsku tegobu. Po njihovim rečima, najusamljenije su kada u alpske zemlje stigne vejavica i mrazevi. Tada ih obuzme strah strašniji od bavarske tegobe posle ispijanja previše piva. Pričanja žena iz naših sela su manje-više istovetna. Navikle na slobodu dvorišta, polja i lugova, odjednom su se obrele u soliterima i fabričkim halama, a u slobodno vreme, u oskudnim stanovima ne znaju šta će same sa sobom.

„Najviše para trošim na telefonske razgovore.” pričala mi je Danica iz Negotina. „Ili pitam naše što ima novo ili se oni javljaju da mi kažu. Živela sam normalno, dok mi jednom nisu javili za porodični udes, a drugi put za pomor stoke. Otada više ne mogu mirno da spavam. Probudim se noću, pa mi se samo crne slike viju u mislima. Pričala mi je jedna prijateljica, koja je od vas dobila Raščinku, da više ne sanja strašne snove i da joj se čini da je neka blaga svetlost obliva. I toplina oko srca. To bih htela da postignem, da se oslobodim ove alpske zime i da mi san opet povrati.”

 

Od onih koji razmenjuju energiju sa Raščinkom, kao beskrajem svetlosti prirode, dobio sam veliki broj ispovednih pisama. Izdvajam pismo čitateljke iz Serbije koja je zbog magije muževljeve majke promenila mesto boravka i pobegla u Pariz.

„Udala sam se vrlo mlada.” piše ona. „Kako su odmah po venčanju počela moja neslaganja s mužem, ni danas ne mogu da objasnim. Ja sam iz čestite porodice, kod nas se nikad nije psovalo niti je ko govorio pogrdne reči. Trpela sam muževljev karakter, mislila sam da ću vremenom da ga preobratim, a nisam ni znala odakle sve to potiče. Tek kad sam shvatila da on sam ide kod svoje majke i da me uvek tuče čim dođe kući, puklo mi je pred očima. I ona je gadno psovala. A svaku reč kitila je nekom kletvom. Tad me je jedna prijateljica uputila da posećujem neke crkve i neke ljude, koje je ona smatrala mudracima, a za koje šira javnost ne zna jer se o njima ne piše niti se oni sami reklamiraju. Tri takva čoveka u tri različita grada isto su mi rekla: da sva moja nesreća potiče od svekrve. Savetovali su mi da promenim mesto boravka, da odem tamo gde ona neće moći da me posećuje, ako mislim da živim na miru i da moja deca budu srećna.

Kad sam pretražila kuću, šta sve u njoj nisam našla. Spalila sam te uroke zajedno sa metlom i sve stvari prekrila belim tkaninama. Moj muž nije mogao da se načudi. Smogla sam snagu i ispričala mu šta mi se sve događalo i šta mi je rečeno da učinim. Ne znam kako mi je poverovao. Ubrzo smo se spakovali i pobegli za Pariz. Sa njegovom starom se niko od nas nije oprostio. Sada živimo ovde, srećni smo, ali Vas molim da mi pošaljete Raščinku jer mi njeno ime kazuje da treba da je gledam u svojoj kući.”

 

U Jagodini, Serbia, 7. januara 2003.

 

 

Rođendansko darivanje Raščinke

 

Slava i moć Raščinke pročula se po zemlji i daljinama u kojima se nastanio naš narod pre no što se sastavilo vreme između dva Biljana petka. Verovanje u njenu delotvornost primljeno je sa iskonskom snagom predaka, koji su od rođenja do smrti imali pred sobom samo toplinu Sunca i plodnost Zemlje. Narod sela i danas se raduje tim božanstvima postanja, a odbegli od polja i gore snevaju zavičaj kao najbolniji gubitak svoje duše.

Raščinka je znamenje. Sama reč dovoljno govori: da raščinjava ljudske nevolje i otklanja smetnje na putu ka uspehu. Zato nema većeg dara, ni sebi, ni nežnijeg poklona tajanstva prirode našoj deci od čudotvorke sa Neznanog mesta, koje se na dan slavlja unosi u dom kao vera u trajanje opstanka, sreće i mira u porodici.

Duh prirode se obnavlja promenom godišnjih doba, pa moć bilja koje se ubere na Biljani petak treba, po verovanju, svakog proleća iznova unositi u svoj dom. Time se iskazuje vera u delotvornost Raščinke; da se ne odričemo nje same i da se ne upuštamo u druge, nedokazane duhovne tajne.

 

Ko nije hodio gorom i vodom i spoznao tajanstva nepoznatih predela, huk vetra, tok potoka, klik ptice, ko nije zastao da ubere čudesni list ili cvet biljke, omamnog mirisa, taj nije ni osetio neznanu svemoć nad svojim umom.

Skoro da nema pisma koja mi stižu od nepoznatih žena iz daljine, bez reči nade da će jednom moći da napuste život u gradu i ostatak zemaljskog vremena provedu negde u planini, pored izvora vode, u šumi, među pticama. To je san za prosvetljenje svačije duše. Živeti negde, odakle se gleda rajsko cveće, igrati u vilinom kolu, razgovarati sa umilnim zverima, raditi i očekivati plodove zemlje.

Prosvetljenje lepote je srećno vreme u kome niko od naših dragih, i niko na putu susreta, nema nevolju i ne može ni da zamisli da postoji osećaj tuge i bola.

Sve nesrećne ispovesti su manje više istovetne. Ovom prilikom navodim pismo sreće, koje sam dobio iz Zrenjanina kao znamen postojanja sklada u duhu i prirodi.

„Imam osećaj” piše u tom pismu „da Raščinku svi traže da ih oslobodi od nedaća koje su ih sustigle. Meni je život nevin i nasmejan, ne znam da li mogu da budem srećnija nego što jesam. Ali ja iznad svega želim da unesem Raščinku u svoj dom. Želim da mi sačuva ono što imam, da me odbrani od svega nevoljnog što može da me zadesi, ili od mene same, ili od tuđe zavisti. Verujem da svako treba da se zaštiti na vreme, dok je nepovrediv, jer je daleko teže boriti se sa pogubnom silom kada zavlada nama...”

Kako je tužni pomen, nenadni gubitak muža u putnom udesu, ublažila Raščinka, najbolje mi je objasnila udovica koja je posle sahrane obolela i često odlazila na kontrolne preglede. Posle drugih smetnji počela je da pati i od povećanog krvnog pritiska. Lekar joj je savetovao da ne misli na čoveka koga više nema, a ona mu je odgovorila: „Mogu da mislim jedino na Raščinku.”

 

Odvajkada je najlepši san zamišljanje da se momak oženi, a devojka uda, da izrode decu i nastave opstanak imena. Kad se takav san pomrači, razvodom ili nemanjem dece, umanji se i osećaj čitave ljudske sreće. Razlozi su često neznani, a ponekad se odgovori uvide tek posle smrti izvesnih osoba na koje se sumnjalo da utiču na blagoslov porodice.

„Udala sam se mlada, iz zanosa prema prvoj ljubavi.” ispričala mi je žena iz Šapca. „Bila sam srećna sve dok se jedna muževa rođaka nije uplela u naš život. Ona je znala neke reči iz starine, pa ih je slala prema onima koji joj se nikada nisu zamerili. Pravila se nevina, a duša joj bila crna, jer je i sama patila od nesreće. Kad god je dolazila u našu kuću, ja i moj muž smo se svađali do besvesti, bez ikakvog razloga. Ni posle smrti ta rođaka nas ne ostavlja na miru. Svakog meseca na njen smrtni dan probudimo se u mokroj postelji. Čaršavi vlažni, i pored mene i pored muža, kao da je neko krug oko nas opisao. Čula sam od jedne prijateljice da je njoj Raščinka pomogla da sazna šta se sve krije po njenoj kući, pa se pitam da li bi i meni otvorila oči da vidim i pročitam poruku koju mi šalje mrtva žena.”

Ispovesti su čudesne. Pričao mi jedan mladi čovek iz „Trojne Bosne” kako svake noći sanja svoju ženu otkako se razveo na svoj zahtev. Jutrom se budi umoran, bez snage, kao da je neka sila ispila svu životnu energiju iz njegovog tela.

„Mene je strah da zaspim.” napisala mi je u opširnom pismu nedospavana žena iz Žagubice. „Uvek mi se čini, ako sklopim oči, da sutra neću da se probudim. Ako me san prevari, svu noć me nešto guši, a nečiji nokti mi uranjaju u grudi. Kao da me sam nečastivi napada. Ako ga Raščinka ne otera od moje postelje, ne znam kako ću da preživim.”

Priče o nečastivom i njegovo viđenje u kući, česte su pojave u našim krajevima. Jedna devojka iz Banata viđala ga je svakog jutra u kuhinji, kad ustane. Leži na podu i smeje se, neće da pobegne, sve dok se ona ne prekrsti. Tako plašena duže vremena, devojka je najzad ostavila kuću i otišla za roditeljima u Austriju. Verovala je da će u daljini da zaturi puteve od nečastivog. Ali on je tamo stigao pre nje, pa je gledao uvek kad je bila sama u kupatilu.

„Sve sam pokušala da ga se oslobodim.” piše ona. „Sad ću i Raščinku da unesem u kuću. Čula sam od više osoba kako ta trava stvarno pomaže u svakoj nevolji.”

Meni, kao čoveku do koga stižu bolne ispovesti, najtužnije su priče baka koje u starosti nastoje da pomognu unucima i unukama. Njihove jadikovke nadmašuju sve reči zabrinutih roditelja, a njihova zahvalnost posle nestanka nevolja zaista je beskrajna.

„Ja sam jedna nepoverljiva žena.” priznala mi je otmena gospođa iz Beograda, prilikom posete. „Takva sam po prirodi. I zato ne mogu da vam objasnim zašto sam poverovala u Raščinku, čim sam saznala da postoji biljka takvog imena. Meni je u životu sve bilo dobro i normalno, dok mi nisu odrasli unuci. Tada su počele nevolje. Roditelji su otišli u Cirih, poveli i decu sa sobom. Sad ni jedno neće ovde da se vrati. Ako je Raščinka dobra magija zavičaja, nadam se da će moji opet da sede ispod naše ikone. Zato sam došla, gospodine, da mi kažete da li Raščinka svakome pomaže.”

Odgovorio sam joj ono što mi je rečeno: da je Raščinka znamenje i da je njena moć namenjena onima kojima vera napaja dušu.

 

Svaka priča za pamćenje u osnovi je dramatična, ali ona što se dogodila negde i pronosi po narodu o srušenoj kući predstavlja i znatan materijalni gubitak. Ona svedoči o našem čoveku, koji je posle dve decenije rada u inostranstvu napravio u selu kuću za uživanje. Ko je nije pogledao taj se nije zadivio. Svako ko je imao kćer za udaju zaželeo je da je uda za njegovog sina.

Iznenada su iz belog sveta počele da stižu vesti kako je uspešnom čoveku krenulo naopako; zanemoćao je, žena ga ostavila, deca se razbežala. Nisu više mogli da slušaju njegove priče kako hoda bez glave, kako mu se čini da su na njemu tuđe ruke, a da su mu noge zakopane u kamenju.

Kako od nikog nije mogao da dobije odgovor na pitanje šta se to sa njim zbiva poverio se staroj majci u selu, a ona ga je uputila do žena koje se zanose na velike praznike, pa tada mogu i mrtve da vide i prenose njihove poruke.

Jedna od tih žena mu je rekla da je u zanosu videla njegovog oca i čula kako mu je sinu na onom svetu već određeno mesto, ako ne oslobodi svoju senku iz kućnog temelja.

„Tvoji majstori, dušmani” rečeno je „zazidali su ti senku u temelj nove kuće kad si ih posluživao rakijom, dok su oni radili. Bilo je to izjutra, kad je Sunce izgrejalo, a tvoja senka pala pod njihove mistrije za nabacivanje maltera.”

Poruka nije odgonetnula mesto na kome mu je tačno zazidana senka, pa je čovek srušio novu kuću i oslobodio svoju senku.

„To je moja priča.” rekao mi je čovek kome se čudo povratka u život dogodilo na zaista čudesan način. „Pošalji mi, molim te Raščinku, da me štiti svuda i na svakom mestu, jer više ne znam ko mi je prijatelj, a ko dušmanin...”

 

U Jagodini, Serbia, 27. maja 2003.