U potrazi za zakopanim zlatom
Nikodije Spasić

 

U opštoj oskudici, kad nisam imao čime da platim hleb i vodu, sanjao sam čudan san. Našao sam se u nepoznatoj planini, obasjanoj jutarnjim suncem. Odjednom se na mene sručio odsjaj zlatnika i prosvetlio mi telo naslonjeno na deblo iz koga su rasle tri bukve nad izvorom. Pod naletom vetra dojurio je iz gustine šume čopor vukova da se napije vode. Njihov predvodnik pogledao me je, otvorio čeljust belih očnjaka, i odveo vučice i vučiće dalje, svojim nevidnim tragovima.

Kako sam smišljao da napišem priču o zverima, pomislio sam da mi se to zamišljanje unelo u san, kao što se dešava da čovek sanja ono o čemu stvara prizore u svom umu. Uveravao sam sebe da me ne očekuje nikakav dobitak od sveta i kad bi mi odasvud pristigla po parica pomoći da platim glad i žeđ svog siromaštva.

Tih dana primio sam poruku putem interneta od čoveka turskog imena i prezimena. Tražio mi je živi Raskovnik, da pokušamo zajedno da otvorimo tajanstvena vrata zlatne pećine!

 

I za mene, koji sam putujem po nepoznatom, bilo je to veliko iskušenje. Tada sam se setio čoveka, neumornog tragaoca za zakopanim blagom, koji mi je davno ispričao najčudniju priču o Raskovniku.

Ovo je istinita priča dede hajduka koji je zakopao blago u gori da ga izvesno vreme, dok mu sinovi ne odrastu, sakrije i od sebe samog. Vremenom je zaboravio to mesto, jer je šuma izrasla, šiblje se namnožilo, izvori presahli, a potoci promenili tok. U potrazi za svojim zakopom starac je probao sve što je čuo da drugi rade, nešto je i sam osmislio u vlastitim vizijama, pa ipak nije mogao da se povrati na mesto tajne. Već na umoru, uveren da mu se neda da pronađe oteto u krvi, kad se već odrekao svake potrage, čuo je pričanje dotle nepoznato. Postupio je po njemu. Jedva hodajući po planini, pogrbljen, usahlih očiju, tražio je biljku što raskiva zakovano i otvara zaključano.

Bilo mu je rečeno da zaplete ruke spletom trnja crnog Gloga, a granu zaprete pod kamen kućnog praga. Kako je hodao, trnje se sve više stiskalo oko njegovih zglobova.

Tek kad je nagazio rečeno mesto splet crnog Gloga* otpleo se sam od sebe, pao na zemlju i prekrio rast tajanstvene biljke. U neverici da je odista stigao do otkrovenja, izvadio je zarđali nož, okoričen rogovima crnog bika, opkopao zemlju oko korena grančica koje su se razlikovale od ostalog rastinja. Video je bujno pramenje kose. To ga je uverilo u stvarnost putovanja. Sav dan kopao je dubinu, da ne ošteti ni žilu ni žilicu. U predvečerje uspeo se do drugog visa. Tu mu je Raskovnik ispao iz ruke i odmah svenuo.

Pokazalo se da je pre poslednjeg daha starac stigao do mesta svog zaborava. Kad su ga pronašli mrtvog u planini niko nije znao razlog njegove smrti.

„U našoj porodici” rekao mi je čovek sa ožiljkom ukoričenog noža na desnoj ruci „ovaj beleg prenosi se sa oca na sina. On me je i odveo gore gde je deda izdahnuo. Ne smem da kažem da li sam nešto iskopao ili nisam, ali znam da postoje tajne i moći sila od kojih ne možemo da se odbranimo.”

 

Pozvao sam ga jedne noći i preneo mu poruku nepoznatog Turčina. Pitao sam ga da li još uvek ima zarđali nož, ukoričen rogovima crnog bika, i da li može da dođe do mene sa živim Raskovnikom, koji osim njega niko drugi nije video.

Čekao sam da mi se javi Turčin novim rečima o zlatnoj pećini. Drugi put me je nazvao telefonom i pitao me da li pristajem da dođem do njegove planine i uzmem deo blaga, ako nam se otvore vrata sa žigom zlatnika. Nije se protivio da povedem sa sobom čoveka koji je jednom već otkopao zaboravljeno.

On je doveo na zakazano mesto brata blizanca da dvostruko uveća svoje prisustvo ako tajanstvo progovori glasom opomene. Obojica su jahali crne konje. Jedan je imao belu zvezdu na čelu, a drugi polumesec pod grlom. Kad su sjahali videlo se da im o bedrima viju krive sablje, a iz pojasa vire drške jatagana. Mi se nismo oglašavali. Samo su oni govorili.

Pred zlatnom pećinom ugledali smo šarovita vrata. Kasnije smo shvatili da smo svi imali isti osećaj poniznosti; da smo nemoćni na dnu uvale pod strmim stenam, uzdignutim ka nebu. U rukama mog saputnika zasjao je živi Raskovnik. Uznemireni crni konji propeli su se i zakopitali po vratima. Potrajalo je izvesno vreme dok se nije začula teška, zarđala škripa. Tad mu je ono, zadobijeno otpletom crnog Gloga, ispalo iz ruke, kao i njegovom dedi, i svenulo pred ulazom.

Turci su izmakli i pali na kolena. U strahu, gledali su u zemlju, ne usuđujući se da podignu glave ka tmini pećinskog ulaza. Tek kad su osetili moj hod polako su ustali i pitali me šta sada predstoji. Rekao sam im da zavežu konje za vrata, da ih sila tajanstva ne zatvori, i da idu po zlato jer su po njega i došli. Moj saputnik je stajao po strani i prošaptao da on ništa ne zna o tom blagu i da ne želi da ga iznosi iz tmine na svetlost.

Blizanci su bojažljivo krenuli ka pećini predaka, ali otuda i žurno istrčali i iznova pali na zemlju, dozivajući Alaha. Teška vrata naglo su se zatvorila, kidajući lance kojima su bila privezana za crne konje. Životinje su u paničnom begu napustile taj volšebni prostor i nestale iza stenovitih obronaka.

Pre no što smo se rastali u toj divljini, da svako sam iz nje izađe, Turci su nam odali tajnu pećine; tražila je od njih žrtvu živog Raskovnika.

„Vaš Raskovnik je svenuo pred žigom” naglasili su, vidno uzbuđeni. „Nema blaga, ako nemate Raskovnik koji živi i kad se uđe u pećinu.”

Tako nelagodno nikad se nisam osećao. Pitao sam se zašto sam se u sve to upustio, zašto sam došao u nepoznatu planinu i sreo sa nepoznatim ljudima tuđe vere. Videlo se da ni mom saputniku nije svejedno. On je žrtvovao Raskovnik, a ništa nije dobio, osim što se uverio da su se pred njim i crnim konjima otvorila vrata tajanstva.

Kad sam došao u svoj dom bio sam još siromašniji, ali više nisam osećao glad. Bila mi je dovoljna i čaša vode da me povrati iz davnine u koju sam ušao da bih se približio legendi magije Bilja.

 

U Jagodini, Serbia, 6. decembra 2005.

 

* Crni glog ~ Crataegus nigra W.K. et C. pentagyna W.K. - Rosaceae