Ljubavno cveće nebeske dge
Nikodije Spasić

 

Prvotno rascvetavanje Trandavilja* na zemlji upilo je u svoje latice dgine boje, pa je u vrtovima nadlepršalo svo drugo bilje, zasađeno u njima da svojom magijom privlači poglede željnih nežnosti. Ono je likovalo i u baštama dvorova u kojima su zaljubljene princeze namenjivale cvetove svojim izabranicima. To blago imale su i sirote devojke, pa su govorile da je i njima dostupno bilje za utehu ljubavnog bola.

Trandavilje raste visoko, nadraste i najviše devojke. Takve teško nalaze sebi vrsnika. Priča se za neku Kadivku sa Jastrebca da se, jednom udata stalno smejala, a kad se negde njen muž zagubio jer nije mogao da podnosi da je njena glava višlja od njegove, bila je toliko ožalošćena da je htela da presvisne od tuge. Žalila se svakoj ženi koju je poznavala, svaku je pitala šta ima ta druga što ona nema nadajući se da će nekako da povrati muža, da joj kao i do tada kosi livade i melje žito. Kad je uvidela da od toga nema ništa posadila je Trandavilje oko imanja da svo selo vidi da je njena patnja tolika, da nema dovoljno suza da to magijsko cveće utopi u svom jadu.

 

„Kad sam prešla iz sela u grad prošlo je mnogo vremena pre no što sam dobila posao” ispričala mi je Milena Marjanović, rođena u okolini Kraljeva. „Jedno vreme mi je bilo lepo i srećno, novo, uživala sam u promeni. A kad sam postigla i nešto više, upala sam neočekivano u naopake dane. Udala sam se za čoveka koji je imao stan u centru grada. Svako ko je dolazio iz mog sela u varoš navraćao je kod nas. Tu se pilo i razgovaralo i kad me je bilo, i kad sam radila u noćnoj smeni. A moj Žarko muškarac kao i svaki drugi, čim ga ženska dodirne on je odmah prevrne. Tako se spetljao i sa mojom polusestrom po ocu. Ta me nikada nije volela. Teško je podnela moj prelazak u grad, a kad je čula da sam se udala i živim u novom stanu danima se nije dizala iz postelje.”

U ovom trojstvu Žarko se pravio nevešt i nevin, a sestre su vadile oči oko njega. A Trandavilje je cvetalo i u seoskoj bašti i na terasi stana u gradu. Milena je crtala i vezla njegove grube listove i nežne cvetove i čudila kako se sastavila sa čovekom koji je verovao da je ženidba samo parenje ženke i ništa drugo. Ona se nadala da će život da joj se preokrene, nešto ushićeno da se događa, kao što je slušala od prijateljica i gledala u filmovima. Umiljavala se oko muža čija je odeća mirisala na kosu i dah njene sestrice. Nije pominjala njeno ime, niti se žalila na priče koje je slušala. Kad je ištrikala bele zavesice ukrašene biljem i zaštitila prozore stana da niko nepoželjan ne upućuje zle poglede ka njenoj postelji, nabrala je cvetove sivih boja i stavila u muževljevu odeću. Strpljivo je čekala dan kada će nad Ibrom da se izvije dga posle kiše. Tada je izvela čoveka pod nebo, dala mu Trandavilje i gledala kako ga zaliva suzama pokajanja.

 

Jednom me je prijatelj iz Trstenika odvezao do planine Goč da posetimo čoveka koji je odavno napustio gradski život i predao se usamljenosti, razmišljanju u prirodi. Rano je ostao bez žene, dece nije imao, pa se iznova skućio u šumi tamo gde je bilo obilje bistrih potoka i ledene vode.

Često je poboljevao od prehlade grla i upale desni, ništa hladno nije smeo da pije ni u vreme letnjih žega i sparine. Nedaleko od njegovog staništa leti je boravila u svojoj planinskoj kući usamljena Beograđanka, koja je godinama dolazila i odlazila u crnini. Ostalih dana oblačila se u drugu odeću čije su boje bile istovetne onim, raznobojnim, na stabljikama Trandavilja. Pored njene ograde raslo je jedino to visoko ukrasno cveće.

Vremenom, čovek se upoznao sa susetkom, ženom izgubljenog osmeha, ćutljivom, tihog govora. Nije mogao da odoli njenom tajanstvu. Upitao je zašto gaji jedno, jedino cveće.

„Trandavilje mi zaceljuje patnju duše” odgovorila je ona. Zatim mu je ispričala kako je ostala bez muža u saobraćajnom udesu, dok su putovali na letovanje u Grčku. Bio je to čovek njenog života, prva i jedina ljubav, srodna i umilna Duša. Toliko je plakala za njim da je mislila da suze nikada neće prestati da joj teku niz lice. Onda joj je njena baka ispričala da će svoju patnju da umiri tek kad suzama nakvasi cveće Trandavilja i pusti ga na letnji dan niz vodu planinskog potoka. Poslušala je staricu i sačuvala očnji vid da ne iskopni, a bol je prenela u Dušu i ćutnju.

„Trandavilje je magična biljka” rekla je, ni sma ne znajući zašto. „Moj pokojni muž je bio preosetljiv na sve što je hladno. Kad sam se ovde doselila čula sam da crveni cvetovi - samo crveni - leče grlo i zube da nikad ne pretrnu.”

Čovek je izvesno vreme pio čaj od crvenih cvetova, a zatim je otišao na potok i napio se ledene vode.

„Nikada se više nisam prehladio” rekao nam je. „Zubi su mi se učvrstili, desni mi više ne krvare. Sad se ponekad i nasmejem. A noću, kad se zagledam u nebo, pomislim na čoveka koga nema i njegovu ženu koja je ovde posejala Trandavilje. Kako je sve to čudesno? Dotakle me tuđe sudbine, a nemam kome da zahvalim. Ni ona više ne dolazi...”

 

U našim naseljima Trandavilje cveta i pored ograde izložene pogledu putnika ka spomeniku žalosti, postavljenog u baštama sa ozidanom česmom. Na njemu stoji zapis imena i prezimena čoveka poginulog u ratu ili nestalog ko zna gde, kome ni kosti nisu pronađene.

A u vlaškim selima Istočne Serbie kojima je groblje daleko, zadržao se do dana današnjeg običaj da se mrtvi sahranjuju do kuće pod razgranatim drvetom, gde počivaju u tišini iskona. Uvek kad je nekome teško, on ode do mrtvih i požali im se na jade, zatraži zaštitu njihovih moći.

I tu se rascvetava Trandavilje. Njegovi crveni cvetići se otkidaju na blagdane i bacaju na grobove Predaka.

 

U Jagodini, Serbia, 11. aprila 2006.

 

* Trandavilje, vrtni slez, trandafil ~ Althaea rosea Cav. - Malvaceae