Bezimlje Trave Skrive
Nikodije Spasić

 

Pre nego što smo se rodili, govorilo se da u onoj bezimenoj Planini vlada bezimlje. Ni brda ni potoci, ni livade ni urvine, nisu se zvale po izgledu ili vlasništvu čoveka odbeglog iz naselja, ni po nečem drugom što bi objašnjavalo njihovo odredište. Sve bilje bilo je trava, a svaka ptica – pile koje poje. Tu niko nikoga nije dozivao po imenu, niti je ko znao kako se zove. Hteli su da se zabave, da niko ne može da im pronađe novo stanište. Vladalo je verovanje da reči odaju i muško i žensko, a ćutnja ih čini tajnovitim.

U toj Planini nisu živeli kumovi, pa je svako svačemu samo za sebe imena nadevao.

 

Pored šumarka, i snežnih i kišnih potoka, na travištima iskrčenih šuma, cvetalo je različito bilje, nikome poznato šta je od toga zdravo, a šta bolesno, od čijeg se semena i korena treba kloniti.

Žene su se raspoznavale po crnoj i plavoj kosi. Najcrnja bila je najstarija mladobaba u Planini, bez sede vlasi. Jedino je na bradi, na majušnoj bradavici, imala svijenu belu dlaku, kao da je u njenom svitku čuvala magiju koja će tek vremenom da se objavi.

Crnojka je tajnu bilja učila sama od sebe. Sušeno lišće i cveće kuvala je u vrelini vode, a semenje je bacala pticama. Korenje je kačila po drveću, da ga, opet ptice, kljucaju u vreme zime, kad sneg zaveje puteve i prtine. Prošla su četiri godišnja doba dok se mladobaba nije uverila da se među svem biljem izdvaja Trava Skriva, čiji ukus najviše prija životinjama, mameći njihovu glad mirisom blaženstva.

Ta malena biljka, zemaljske i nebeske boje, skrivala se oko zelenih busena, a kad bi je mladobaba ubrala i prosula iz korpe pred kućom, skrivala se i od njenog pogleda. Nikad nije mogla da je pronađe kad ju je tražila, već bi je ugledala iznenada kad na nju nije ni mislila.

Na Biljani petak, žene su se skupljale pred Crnojkinom kućom i pokazivale šta se kojoj dalo da uvidi i da ubere. Od svega što je bilo doneto, jedino je Crnojka izrekla reč imena.

Imam Travu Skrivu kazala je. Nije podigla čudotvorku koja je u tome času od nje odbegla. Skriva se i od sebe same, a pokazuje samo onome kome je namenjena: tužnima da se razvesele, samotnima da se zaljube, a bolnima da prezdrave.

Tako su mladobabinu magijsku travu prozvali Trava Skriva. Za svaku nevolju iskali su je od nje, jer same nisu mogle da je pronađu. Pred njihovim stopalima uvek se pojavljivalo drugo bilje.

 

Ni danas niko ne zna kako se i dalje od Planine pročula Crnojkina Skriva. U to prvotno vreme, kad su lekovi bili retki i skupoceni, a žene bez muževa, izginulih u bojevima, darivalo se koliko je ko mogao da izdvoji od svog siromaštva. Više su ostavljali oni čije je uzdanje u moć prirode bilo istinsko, nego oni koji su samo hteli da imaju ono što je drugima bilo daleko i nedostupno.

Skriva je nekima pomogla, nekima nije, a kad se istrošila, nestala je i vera u njenu moć, onemoćenjem mladobabe u starosti. Tad se Planinom pročula Plavojkina Cvetka, dotle neviđeno sitno procvetanje.

Čudesna žena Plavojka zaslužuje da se opiše sa više reči, jer je njeno rođenje, nestanak od kuće i blago premiranje prepričavano na sve strane, po saborima i večernjim okupima i na raskršćima slučajnih susreta.

U selu je rođena u bašti, na Cveti. Na grudima je imala znak cveta, što je tumačeno običajem njene majke da na svete dane nosi bukete u naručju i razdeljuje ženama, da cveće sade pored Bosiljka. Po tome su dete od malena zvali Cvetak. Niko je nije po kumovom imenu pominjao.

Kad su joj sinovi odrasli i poženili se, a kćeri udale, ona je sa mužem odbegla u Planinu sa stadom ovaca, petlom i kokoškama, psom i mačkom. Jednog leta, braneći ovce od vukova, njen čovek je stradao na rascvetalom pašnjaku. Plavojka je ostala sama u pustoj Planini, na visu koji se video izdaleka. Sama je sahranila muža pod hrastom, postavila mu krst od drveta i ukrasila grob cvećem.

Tog dana, prvi put je osetila bol u grudima, tamo gde je počivala Cvetka, znak njene sudbine. Neka sila naterala ju je da zastane pred ogledalom i da se zagleda u svoju Dušu. Uzalud je pokušavala da prepozna Cvetku, da se seti na kom struku raste, gde se razmnožava, da li pored vode ili negde u gori. Bila je drukčija od svega viđenog.

Otada je stalno koračala povijene glave, tražeći u mnoštvu tráva izgled latice koje su joj krasile grudi. Nikad se nije uverila da je pronašla istovetnu Cvetku, ali je na Cveti ubrala slično cveće, donela kući i okačila buket pod streju.

Okupljanje žena biljarica na Biljani petak, bilo je zakazano pred njenim pragom. Plavojka je skinula košulju do pasa i pokazala cvet sudbine. Zatim je iz buketa svima razdelila po stručak sa cvetićima, njoj namenjenim.

Ovo je cvetak protiv svake nevolje, i znane i neznane, nama bezimene kazala je, kao i nekada mladobaba Crnojka. Ko veruje, neka zadene Cvetku u kosu. Ko ne veruje, neka zaboravi da je video njen izgled, neka mu se više ne pokaže današnji dan.

Dugo su u Planinu nevoljnici dolazili po Plavojkinu Cvetku, sve dok je, suđenog dana, nisu zatekli uspavanu u omami magijskog bilja.

 

U Jagodini, Serbia, 24. aprila 2007.