Mlađano proleće otopilo prvocveće
Nikodije Spasić

 

Ove besnežne zime malo sam gde putovao, a kad sam početkom marta počeo da sanjam Planinu, njeno bezlisno drveće i šumne potoke, graktanje usamljenog para gavranova i nebesko kruženje namnoženih jastrebova, zov tajanstva izveo me je iz stana i odveo u kuću zažarenog ognjišta.

Opijen gorskim vazduhom prespavao sam svu noć, sanjajući rascvetano bilje, a već jutrom, čim je Sunce prigrejalo Zemlju, uspeo sam se ka hrastovim padinama. Tamo se, svakog ranog proleća, ispod lišća prvo pomaljaju beli njišući cvetovi, nazvani od naroda Visibaba* i Visigaća.

Prvi pomen o visigaći čuo sam od Stane Prokić iz Sisevca koja mi je za života kazivala osobene čudesne priče. S proleća, goneći stoku po Planini, uvek mi je prvo donosila MlŠđu, Travu od Namere i bele cvetove, slične, a ipak različite.

 

Šta je povezivalo ove magijske trave, kakva se moć čini širila u znaku njihovih imena, tumačeno je kroz priču davnine prvog zakita.

Mladi pastir, odgajan od babe i dede u planinskoj kolibi, hodao je stopama svetog Trifuna, odlazeći da se sretne sa zimom i prolećem. Tražio je u otopu snega bačenog žara viđenje Trave od Namere. Verovao je da će ona svaku želju da mu ostvari, potajnu, o kojoj nikome nije govorio. A baba i deda brali su za njega cveće svojih imena, darivali mu po svežanj kitice belih latica, obajanih u činijama.

Ostalo je verovanje da je MlŠđa zakitom zadobio mnoge pastirice u gori, a njegov deda doveka iskazivao ljubavnu požudu, po čemu je i nazvan Visigaća.

Ova magija MlŠđi je isprva bila rečena samo upola, a ostalo je morao dugo da čeka, dok se sve ne sazna. Okićen belim cvetovima, penjao se na kameniti vis u beli dan i vikao naglas svoje ime: „Ml‚đo, Ml‚đo, Ml‚đo!” A pastirice su mu se odazivale i utrkivale koja će prva do njega da stigne.

Za to vreme, Visibaba i Visigaća, sada već po tim imenima, bacali su latice cveća u sud nenačete vode sa izvora i prskale je ka njegovom odlazu, da mu svaka devojka otrči na viđenje.

Visigaća je nadživeo Visibabu pričala mi je Stana Prokić pa je i u starosti umeo da okupi oko sebe usamljene žene, a nijedna nije znala u čemu je moć njegove magije.

Tek kad je on umro, MlŠđa je u njegovoj ostavi našao presovano belo cveće i zapis na smotuljku da onaj ko ga nosi sa sobom i viče svoje ime ili ga šapuće, ako se stidi da ga ne čuje ko ne treba, može i da dozove onu koja pati od ljubavne čežnje.

 

Tajne prolećnog procvetavanja Visigaće, dedinog imenjaka, ostala je u planinskim zabitima, poznata samo kućama u kojima se pored večernjeg ognjišta pričalo o nepoznatom i neobjašnjivom.

A Visibaba, čiji se beli cvet pomalja iz zemlje pre zelenih listova, dospela je i u ravni gde je prenošena u busenima rodnog staništa, i semenjem posle ranog zrenja.

I dalje od planine Babe, čuje se kako se ona nekada belela u proleće od mnoštva procvalih visibaba, kao od sitnog mrazovnog snega, pa se govorilo da to starosno božanstvo, zvano Baba, ulepšava svoju goru i najavljuje nizini dugo iščekivano otopljenje. Ne zadugo, vetar je prestajao da huji, a Sunce je rascvetavalo pupoljke trava bez imena.

Na Cveti, žene su se u povorkama pele na Planinu, noseći pletene kotarice i drvene noževe od najtvrđeg debla sdeljane, i otkopavale procvale Visibabe, dok je njihovo zelenilo još počivalo u nevidelu, ispod vlažnog lišća. Svaka je šaputala šta je znala, obećavajući cveću da će i u dolini moći da raste i živi u okruženju bašte, gde i druge lepote počivaju.

Prvi put, od kada se začelo prenošenje cveća sa Babe, žene su na povratku, okićene zakitima, srele starca u selu pod brdom sa zadenutim MlŠđom i Visigaćom u povoju kape. Rekao im je da dolazi izdaleka, od planine u kojoj raste ono što one ne poznaju, i ništa više. Nije hteo da im otkrije tajnu, da ne bi doznale i magiju koja je njemu u amanet ostavljena.

 

Tako je Visigaća sačuvao nedodir svojih staništa, ostao u samoći prastare priče, a Visibaba se približila narodu kao vesnik proleća.

U šumi proređenih hrastova, u zavetrini, gde je nekada bila koliba stočara čija je starost vekove prebacila, naišao sam na razbacane grede i zadimljeno kamenje, poslednje ostatke srušenog boravišta. U proređenom šumištu, obasjanom Suncem, izvirivali su iz naslaga lišća cvetovi MlŠđe, Trave od Namere i čitava skupina Visigaće.

Šta se sve događalo u prošlosti na tom mestu, gde se muzlo, sirilo i ljubilo pod zvezdama na mahovini, daleko od naselja i znanaca? Upamćeno je za budućnost da je jedino Visigaća posedovao magiju Bilja. Žene su bile podatne, znane i tuđinke. Njegova moć nije se gubila ni posle vremena u kojem su svi njegovi vršnjaci odavno pokopani.

Posle sedam dana boravka u planini, gde sam disao gorski vazduh, opijao se izvorskom vodom i grejao pored ognjišta, vratio sam se u grad, teško odolevajući svom grešnom životu: pušenju lule, srkutanju čivasa i šetnji po stanu, kao u kavezu, od fotelje do pisaćeg stola.

Sve mi se više žale poznanici kako su ostareli pre vremena, pa im i ne pada na pamet da ženama daruju kite poljskog cveća. Jedino oni, koji su večno mladi i zbog toga rano ostali bez prijatelja, vole svako cveće, a naročito planinsko, koje mogu sami da uberu. Poslednji romantičari ženama krase kosu mirisom šume i livad‚, a za sebe čuvaju tajnu Visigaće, jer im je umilno svako verovanje, drugima nepoznato.

 

U Jagodini, Serbia, 13. marta 2007.

 

* Visibaba, Visigać ~ Galanthus nivalis L. - Amaryllidaceae