Skriveno pijanstvo osvetnica
Nikodije Spasić

 

Već godinama, otkako se bavim istraživanjem magije bilja, zovu me nepoznate žene, neke mi šalju opširna ispovedna pisma, moleći me da im pošaljem travu protiv pijanstva muževa. Takvu čudotvorku još nisam oglasio, jer sam se odavno uverio da su ljudi koji piju rakiju javno, i još se krste pred mučenicom, mnogo bezazleniji od žena koje to čine skriveno, u tamnim odajama, kad ih niko ne gleda. Biljka Vodopija*, plavih cvetova od proleća do kasne jeseni, koriste se kao lek u kući, a kao magija u podrumu.

„Njena tanka stabljika je šuplja pri dnu i lako se uvlači u rakijsko i vinsko bure” odao mi je tajnu naziva Ilija Marjanović (70) iz Crkvenca kod Svilajnca. „Žene, krijući se, trgnu na brzinu koji srk pića. Tako, svakim danom, muževima ostaje sve manje prepečenog šljivovog soka za uživanje. Po tome se Vodopija zove i Ženotrga.

Kolibari na trlima i varošani u vikendicama, usamljeni, često razgovaraju sami sa sobom, pa jedva čekaju da neko naiđe, da zasednu i piju šta ima. Niti biraju, niti odbijaju. Zove i Vrbe, šuplje drveće su posekli, Ženotrge počupali, pa su jedva nešto pića od svojih žena sačuvali.

U svakom naselju neke muškarce bije glas da su švaleri, a druge da su pijanci. A žene su anđeli; nijedna ne vara svog muža i nema te koja pije, pa se ne napije.

Samo čitači bilja vide po pokidanim Vodopijama da i među njima žive ženotrge. Jedino se oni ne čude kada u selu neke žene razmenjuju kletve preko tarabe, ili se nežno čupaju za kose gde god se sretnu. Magija bureta žene pretvara u svađalice i navodi ih da na jedno muževljevo neverstvo višestruko uzvraćaju. Takve i po baštama seju seme divlje Vodopije, pa ga svakog jutra polivaju i brinu o njemu kao da su mu cvetovi od zlata. Treznice koje pijuckaju piće pomoću Ženotrge jedino za ćutanje traže pomoć od baba. Za muževe pivce one su prave svetice, iako njihovo bure nikad ne presušuje. U njemu, za prijatelje, uvek ima nešto na dnu, ono najslađe, i one uživaju, dok im muževi sede pred kafanom i cevče pivo i vino. Njima je šuplja Ženotrga najslađa cevčica za osvetu.

Na pitanje da li su ikada prevarili svoju ženu ljudi pivstva blaženo se osmehuju, a na potpitanje da li su ikada prešli preko saznanja da ih žena vara sa drugim muškarcima složno odgovaraju da se to još nije dogodilo i ne znaju kako bi se ponašali u datom slučaju.

 

Za razliku od ljudi koji piju i psuju, i ne veruju u magiju Ženotrge, u našim naseljima sreću se i molitelji. Oni se stalno mole, bilje gaze, a ponekad pogledaju u nebo i tada obično udare u neki panj ili kamen i prevale se preko puta, pravo na žbunić Vodopije.

Takav jedan radio je u Cementari. Radnici su ga viđali kako se krišom krsti i moli nebesku silu da mu oprosti što je prinuđen da greši i na Crveno slovo. O njemu su kolale po fabrici razne podsmešljive priče. U sećanju je ostalo kazivanje o njegovom oproštaju sagrešenju nevernoj ženi.

Cementaš je imao šljivak i svake godine je pekao dobru rakiju. Bioje veliki tvrdica. Niti je pio, niti je prodavao. Samo je čuvao. Voleo je da mu je podrum pun punih buradi. On jedini u selu nije znao da se Vodopija zove Ženotrga. I dok je on ranio na posao i udisao cementnu prašinu i čitao molitve o čuvanju pluća i bubrega, verna ženica protezala se u zagrljaju kapetana narodne odbrane na čergama pored otvorenog bureta. Tu im je Ženotrga bila pri ruci. Menjali su buriće, pa se više nije znalo koliko rakije ima, a koliko nema.

Od cementarke je duži ljubavni staž imala jedino njena sestrica od daljeg strica kod koje je navraćao pop iz onog sela i na Crno i na Crveno slovo. Po njima je nastao onaj seljački vic o svađi komšinica da li je neko umro u selu ili je počeo rat u svetu, pošto kod jedne iskače kroz prozor pop, a kod druge vojni kapetan.

Čovek koji nije pio i nije znao za Ženotrgu trpeo je poruge dok je mogao, a kad je izgubio veru da će nebeska sila da ga zaštiti od strasne žene morao je sa njom da se suoči i po tom pitanju. Nije imao nameru mnogo da priča, tražioje samo odgovor na pitanje da li je ona zavela njega ili je on prisilio nju na obljubu.

„Nisam ja kriva, očiju mi” odgovorila mu je ženica. „On me je stalno pritiskao, morala sam da popustim.”

„Ako je tako, onda ti nisi ništa kriva” sažalio se muž koji nije pio na ženu koja se tajno naslađivala. „Greh na onom svetu ide na njegovu dušu.”

Kad se kasnije ženotrgi požalila sestrica od daljeg strica da je i njen muž saznao za popovo iskakanje kroz prozor ona se nasmejala i upitala je da li popadija zna zašto u isto vreme zvone crkvena zvona i puca jedina lovačka puška u onom selu.

 

Sestrica je tek tada shvatila da njen muž pucnjavom najavljuje odlazak u štetu, pa je uvek bila sigurna da nije kod kuće kad meci lete na noćne ptice skrivačice. Posle tog saznanja mladica je poklonila popu cevčicu od Ženotrge i poverila mu tajnu magije: da može da ide po selu bez Bosiljka, ali da kod nje ne dolazi bez njene čudotvorke iz koje se najslađe pije.

U nekim selima čuvaju ponos i kada za neveru svi znaju. Jedan preljubnik je otišao toliko daleko da nije izlazio iz kuće svog suseda. Čim majstor ode na posao u fabriku, ljubitelj ljubavnih pustolovina preseli se u njegove odaje, spava sa njegovom ženom u njegovom krevetu, cevči rakiju Ženotrgom u njegovom podrumu. Ako neko naiđe u posetu, ljubavnica ga isprati uz lestve na tavan, gde je imao ležaj na senu i pasuljevini, pored bureta i taze pogače.

Ta žena njemu je bila prva devojka, ali su je njeni primorali da se uda za drugog, a on to nikako nije mogao da joj oprosti. Posle njene udaje naterao je da živi sa njim, u potaji. Svoju ženu nije voleo, pa mu je švalerka bila najslađa. Svakog dana govorio je da nju niko ne voli osim njega, jer se svi po selu varaju, samo je on njoj veran.

Trajalo je to godinama, dok muž nije primetio da se u njegovoj kući jede i pije za troje, iako u kući žive samo on i žena, bez dece. Bure se brzo prazni, a vešalice i slanina još brže nestaju sa tavana.

Jednom on pođe na posao, pa se vrati naokolo i gleda izdaleka, skriven u šumarku, ko će prvi da mu prekorači prag.

Žena peva, a sused zvižduće iza plota. Ni psi ne laju na njega. U rukama nosi drvce Ženotrge. Ide slobodno, niti koga doziva, niti kuca na vrata. Kad je ušao u kuću vrata se sama za njim zatvorila.

Varani muž gleda, očima ne veruje. Prolaze sati, a niko ne izlazi napolje. Ovce bleje, krave muču, poneko prođe putem, pozove njegovu ženu, ona se ne odaziva. Vidi on da je vrag odneo šalu pa ode u komšijinu kuću i zatekne njegovu ženu kako se razdragana igra sa buretom i Ženotrgom. Povuče i on neki srk, pa se oni smuvaju na brzinu, da se malo uteše što su toliko nesrećni u ljubavi.

U neko doba ide preljubnik i po običaju zvižduće i peva. Kad je ušao u svoju sobu i video ono što nikada nije ni sanjao da će da vidi, zgrabio je bure i prosuo mučenicu ženi među noge.

„Nemoj komšija da grešiš dušu” rekao mu je komšija. „Kad sam ja oprostio svojoj ženi, da sačuvam svoj obraz, možeš i ti, da ti se ne smeju po selu. Nego da mi povučemo na Ženotrgu iz novog bureta, pa da se bratski izljubimo.

 

U Jagodini, Serbia, 11. septembra 2007.

 

* Vodopija, Ženetrga, Cikorija ~ Cichorium intybus L. - Compositae